Каква је веза између папе и Чехова

Од нашег специјалног извештача

Кан – Увек отворен, циничан и духовит, баш као што су му и филмови, Нани Морети, италијански редитељ, сценариста, глумац и продуцент, индиректни политички активиста-левичар и двоструки лауреат Кана, поново је обрадовао своје обожаваоце. Сада са филмом „Habemus Papam”– „Имамо папу”, који је један од 20 филмова у овогодишњој трци за „Златну палму”...

Има много филмова о Католичкој цркви, али ни у једном нисмо видели да је могуће да папа побегне од своје дужности?

Идеја за овакав филм пала ми је на памет оног тренутка када сам помислио шта би се десило да новоизабрани папа не може себе да натера да се појави на ватиканском балкону и благослови вернике. Та идеја се постепено развијала и све се више кристалисала жеља да овај филм буде мешавина комедије и драме, са гротескним и реалистичним тоновима.

И са папом у депресији коме сте довели психоаналитичара-атеисту?

Са папом који се бекством из Ватикана ставио у овоземаљске ситуације које одавно није искусио: куповина пецива, вожња градским аутобусом, спавање у хотелској соби, боравак у позоришту, цитирање Чеховљевог „Галеба” и туга за пропуштеном глумачком професијом... Са свим тим, гледаоцима је омогућено да себи поставе одређена питања. Желео сам да прикажем једног крхког човека, кардинала Мелвила који је свестан да није адекватан за дужност, власт и моћ, која му се поверава. Да га ставим пред искушења, а да при томе ниједном не искушавам његову веру.

Откуда баш име Мелвил за кардинала?

По француском редитељу Жан-Пјер Мелвилу кога волим и којем сам приредио ретроспективу док сам водио филмски фестивал у Торину. Када сам својим косценаристима Федерики Понтремољи и Франческу Пиколу предложио да се наш главни јунак зове Мелвил, они су то име, пишући, стављали у разне комбинације и на крају се то име сродило са причом.

И одмах сте знали да је Мишел Пиколи баш тај, рођени папа?

Веровали или не, али питао сам га за аудицију од шест сцена на италијанском и он је то прихватио. Било ми је непријатно пред великим Пиколијем, али морао сам да га „испробам” само због језика. Отишао сам у Париз у августу 2009. године, снимили смо сцене и ја сам одмах знао да је добар, али када сам одгледао сав снимљени материјал схватио сам колико је идеалан за ову улогу. Начин на који ћути, израз лица, ход, Пиколи је у тих неколико пробних сцена дао комплетан карактер лику. Незамењив!

С једне стране, кардинал Мелвил као новоизабрани папа осваја слободу, а са друге психоаналитичар кога играте Ви, упознаје „верско заточеништво”?

Психоаналитичар постаје заточеник Ватикана, јер је забрањено да се врати у спољни свет док се нестали папа не пронађе. После првог осећаја стеге и дезоријентације, он се чак с лакоћом привикава на своје ново окружење.

Нисте никада постали верник?

Моји родитељи су били верници и ја сам имао католичко образовање око којег се никада нисам трудио. Нисам верник.

У чему је сличност између папе и психоаналитичара-атеисте, осим што и један и други воле своју слободу?

Док инкогнито лута Римом, папа долази у контакт са људима који нису део његовог света. За то време психоаналитичар, принуђен је да блиско упозна кардинале у конклави и да их приволи да учествују у одбојкашком турниру. И један и други бораве у свету којем не припадају. И један и други имају тај непријатан осећај да нису дорасли намењеној великој улози и ту је, можда, главна сличност.

Има ли везе тема овог филма са политичком ареном?

Теме којима се бавим у овом филму и муке мојих протагониста, могу се односити и на неке друге ситуације, па и на свеукупну политичку арену, иако сам понудио моју верзију одређеног света, оног ватиканског.

Оканили сте се напада на Берлусконија? Нисте више толико политички активни као пре?

Шта сам хтео, рекао сам о Берлусконију у претходном филму „Кајман”. Од самог почетка мојих политичких активности и протестних шетњи, говорио сам да имам намеру да се брзо вратим свом послу – филмској режији. Никада нисам имао намеру да постанем професионални политичар.

Видели смо да сте и даље критички расположени, али и увек спремни на шалу?

У својим филмовима сам се шалио на рачун левице, на рачун своје генерације током свих декада кроз које сам пролазио. Збијао сам шале и на рачун односа између родитеља и деце, социјалног миљеа из којег потичем, на рачун света филма, чак и на рачун канцера који сам имао. Сада се мало шалим и на рачун цркве, папе, али и психоаналитичара. Нема ту превише критичких тонова.

------------------------------------

Злато за Бебела

Кан – Легендарни француски глумац Жан-Пол Белмондо, коначно је освојио своје канско злато! Пре две вечери у Театру „Дебиси”, фестивалски председник Жил Жакоб уручио је ненадмашном Бебелу „Златну палму” за целокупну каријеру. Белмондо је у Кану боравио са својом знатно млађом супругом Барбаром Гандолфи.

Д. Л.

------------------------------------

Каурисмаки, Трир и Саркози

Други део такмичарског програма непрестано приређује изненађења. До сада највеће оцене критике добио је хуманистички филм „Авр” финског постмодернисте Акија Каурисмакија. Катаклизмички филм „Меланхолија” Ларса фон Трира, по својој претенциозности, па и сличности теме, може се упоредити са оним виђеним у филму Теренса Малика. Да су живот и дело Николе Саркозија као рођени за филм, доказао је са „Освајањем” француски редитељ Гзавије Дуринжер, у шаљивој биографској причи о походу на власт, у којој је главно тежиште на томе како је председника оставила прва жена – Сесили... Данас се приказује и нови филм Алмодовара.

Д. Л.