ДР ДУШКО ЛОПАНДИЋ

Напредак Европске заједнице/уније би се могао приказати као стално тражење практичних одговора на серију криза европског развоја, слично матрици "изазови-одговори" по којој је британски филозоф историје А. Тојнби објашњавао постанак и успех неке цивилизације.

Иако ниједан холивудски режисер није снимио филм о авантурама "европске интеграције", ради се без сумње о једном од најзначајнијих и најузбудљивијих подухвата европског политичког духа, који је суштински обележио другу половину XX века.

Историја ЕЗ/ЕУ је у суштини историја успешно превазиђених криза. "Мала Европа", која је данас постала "Велика", није настајала наједном, него корак по корак. Стварање Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године је био начин да се одговори на питање организације послератне западне Европе у драматичном контексту Хладног рата и обнове Немачке. Закључење Уговора о Европској економској заједници пре тачно пола века био је  одговор на кризу насталу пропашћу иницијатива о европској "политичкој и војној интеграцији".

У седмој деценији прошлог века тражен је одговор на нови економски изазов узрокован нафтном кризом, као и за питање блокаде буџета европских заједница, које је решено тек средином осамдесетих година.

Серија институционалних реформи у деведесетим годинама, започета Уговором из Мастрихта о стварању Европске уније (1992) омогућила је изградњу нове архитектуре Европе и тиме је дала одговор на један од највећих послератних европских изазова, настао рушењем Берлинског  зида. Ови кораци су чињени и уз бројне застоје, спорове, грешке и неуспехе (попут интервенције ЕУ у рату у бившој Југославији) – али и уз спремност више генерација европских политичара да се, без обзира на тешкоће и супротстављене интересе, траже оригинални компромиси и нови путеви "све ближе сарадње европских народа". Првобитне наднационалне и федералистичке амбиције из педесетих година уступиле су место сложенијој конструкцији "Европе из Мастрихта", заснованoj на нацији-држави, као кључном елементу, која у вршењу својих надлежности дели суверенитет са другим државама Уније.

Пропаст Европског устава на референдумима у Француској и Холандији (2005) био је тежак ударац и илустровао чињеницу да се ЕУ налази у својеврсној "кризи раста". Ова криза има бар три, међусобно повезана аспекта: криза привредног раста, криза реформе институција ЕУ и криза проширења ЕУ. Бројне су манифестације кризе: ниске развојне стопе и релативно висока незапосленост; неконтролисана имиграција и широко присутан осећај несигурности у јавности; непостојање консензуса о даљим реформама и политикама ЕУ. Занимљиво је да у овој деценији, први пут од краја педесетих година XX века, трговинска размена унутар ЕУ расте спорије него размена појединих чланица са остатком света. Да ли су економски подстицаји интеграције исцрпљени? Носећи политички пројекти ЕУ - од стварања монетарне уније и евра, преко "Лисабонске стратегије" о информатичком друштву и јачању конкурентности привреде, до политике проширења на исток – нису омогућили решавање кризе, па су понекад имали и супротне ефекте.