ВУК У ЈЕРУСАЛИМУ

Вук Драшковић је чувствен човек. Предавање приликом званичне посете Израелу почео је речима: "Не могу да умирим емоције, јер сам у Јерусалиму, престоници Израела, и то први пут у свом животу".

Посета је трајала три дана. Биће како би радознали Вук-грађанин – који каже да је у Јерусалиму духовно био од првог дана рођења – видео Свети град. Проблем је што Вук-министар није радозналији. Да јесте, не би направио озбиљан дипломатски гаф.

Министар је Јерусалим назвао престоницом Израела, а морао је да зна да се таквих изјава – зарад обазривости према Палестинцима и Арапима – клоне чак и председници највећег израелског савезника, САД. О другима да и не говорим. Не бих да понављам оправдане замерке Драшковићу о којима је у Политици писао колега Влада Радомировић. Држим се Јерусалима.

 Питање Јерусалима је једно од најосетљивијих у израелско-палестинском конфликту. Још 1947, очекујући поделу британске мандатне територије Палестине, Генерална скупштина УН донела је резолуцију по којој је свети град Јевреја, хришћана и муслимана стављен под међународну контролу.

После рата 1948. и настанка државе Израел, источни Јерусалим нашао се под контролом Цисјорданије – касније Јордана – и тако је све било до новог арапско-израелског рата 1967. када је Израел заузео источни сектор и наново исцртао границе града који је анексирао. Законом из 1980. анексија истока је експлицитно потврђена па је Јерусалим проглашен за "вечиту и недељиву" престоницу Израела.

Многе резолуције УН настојале су да осујете Израел у покушајима да градњом јеврејских насеља и ширењем контроле над палестинским подручјима промени карактер и статус Јерусалима. Палестинци на истоку града данас су потпуно одсечени, чак и оним фамозним зидом, од матичних територија на Западној обали.

Тако је питање статуса Јерусалима и даље у самој сржи најдужег конфликта савремене историје. Толико осетљиво, да ниједна држава – сем Салвадора (до скора и Костарика) – своју израелску амбасаду нема у Јерусалиму, већ у Тел Авиву. Давнашње резолуције УН држи се и Европска унија.

Амерички Конгрес је, истина, 1995. изгласао посебан закон који тражи да се амбасада САД пребаци у Јерусалим и да он у свим званичним документима слови као главни град Израела, али шефови Беле куће избегли су да га примене ослањајући се на клаузулу по којој председник има право на привремену суспензију закона са становишта националне безбедности.

Зашто? Зато што би то изазвало бурна негодовања Палестинаца, Арапа и муслимана. Палестинаца – зато што исток Јерусалима сматрају главним градом своје будуће државе, како стоји у закону који је Јасер Арафат потписао октобра 2002. Арапа – зато што подржавају палестинску браћу. Муслимана – зато што је Ал-Кудс, како зову Јерусалим, после Меке и Медине трећи свети град ислама.

Емотивни Драшковић је помињући "престоницу" несумњиво јако обрадовао израелске домаћине, али сам сигуран да је и те како иритирао арапске амбасадоре у Београду који су о његовој изјави морали да реферишу својим централама. Не знам колико је протестних депеша добио, али биће да их има.

Не бих се освртао на министров доживљај Светог града, који лично потпуно делим, да не страхујем од последица приватне усхићености и недопустиве корекције званичног става. Не залећу се Американци, па ни наша дипломатија. Залеће се само министар. Штета се наноси свима.

Да све буде горе, потрудили су се Драшковићеви домаћини бруталном опсадом Газе која је од јуна до краја октобра однела животе 155 цивила и 57 деце. Док читав свет осуђује тенковски напад на Беит Ханун – где више нема мушкарца у доби од 16 до 45 година – наш министар се дичи тиме што не жели да разговара са Палестинцима. Састаје се са Авигдором Либерманом.

Да појасним лик и дело вицепремијера: усељеник из Молдавије, лидер ултрадесничарске странке Израел наш дом која махом окупља руске имигранте. Противник је напуштања окупираних територија и заговорник "трансфера" палестинских Арапа. Познат је по томе што је предлагао бомбардовање Асуанске бране како би се потопио Египат. Тражио је смрт за сваког арапског члана Кнесета који би имао контакте са Хамасом или хезболасима.

Либерман има задатак да формулише израелску политику према "стратешким претњама". Претпостављам да се то највише односи на Иран. Како се не бих либио да Драшковићевог одабраног саговорника назовем успаљеним ксенофобом и тешком мрљом на демократском ткању Израела, питам се шта српска демократија и дипломатија ту добијају и какав ехо иде у свет.

Шта ми то можемо да учимо од окрутне репресије на окупираним територијама, посебно у Гази, где је у појасу од 360 квадратних километара сабијено 1,4 милиона Палестинаца, готово половина без посла?

Али, док Палестинци настављају да крваре па лидер Хамаса из Дамаска најављује крај де факто мораторијума на самоубилачке акције против израелских цивила, а министар српски – за разлику од израелског премијера - не сматра ни да треба да чује шта они имају да кажу, свет је више заокупљен катастрофом у Ираку, ускрснућем талибана у Авганистану и иранским нуклеарним програмом.

Што се мене тиче, Џорџ В. Буш је одавно доживео пораз у Ираку, али сада је то некако и формализовано. Не само да је својом ратном политиком уплаткао републиканце, већ је допринео новом продору левице у Латинској Америци – изборној победи старог америчког ривала Данијела Ортеге.

Зар је заиста очекивао да мимоиђе казну када његова кандидаткиња у Тексасу у рекламном споту себи допушта такву глупост да тврди да подржава "породичне вредности, као што је победа у рату против терора"?

Требало је да прође шест година да би Американци препознали оно што су многи ван САД уочили раније: Буш је опасан каубој кога треба спречити пре него што његов унилатерални интервенционизам запали свет.

Док се прашина слеже, питање је да ли избори могу да имају неки мерљив ефекат на начин на који администрација приступа Ираку? Да ли ће то бити могуће у наредне две године са човеком нереалних догми и осионе ароганције? Тешко.

Иако се отвара шанса да се глас критичара јасније чује, а да председник не може олако да им одбруси да гледају своја посла  и иако ће Буш вероватно морати да буде обазривији према идеји напада на Иран, нема много разлога за оптимизам. Председник је главнокомандујући и његова је последња око спољне политике.

Конгрес има могућности да притисне станара Беле куће и његове сараднике, али моћ да га на нешто примора је доста ограничена. Једино оружје које устав даје законодавцима је могућност да укину фондове финансирања, али ускраћивање новца за рат који је у току би била драконска санкција.

Тако се враћамо на питање шта је реално. Да ли Буш заиста верује да је у Ираку било много прогреса и да је "успех" питање одлучности воље? Или је то само за јавност док је председник иза затворених врата реалиста?

Све указује да је одговор на последње питање: не. Буш више жели да верује својим визијама него сопственим очима. Иако је култ илузије било лакше служити пре три године него данас, он не одустаје.