Заблуде, лиценце и признање

Београдски универзитетски професор Душан Савићевић "ушетао" је недавно у Међународни хол славних за образовање одраслих. Ово у свету престижно признање установљено је пре десет година на Универзитету Оклахома у САД да би се одало признање научницима у овој области.

Професор Савићевић не само да је једини из Србије ушао у Хол славних, већ је и једини из целе југоисточне Европе добио тамо место. И то на предлог научника из Немачке и САД. Признање се састоји од плакете и медаље, које су изложене у аули Оклахома универзитета. Тамо су за сада уписана имена стотинак научника. Неки од њих су постхумно постали чланови Хола славних.

– То је признање и београдској андрагошкој школи која се негује на Филозофском факултету – каже професор др Савићевић коме је крајем септембра на Универзитету у Бамбергу, у Немачкој, уручено ово престижно признање.

Клаузула за лекаре

Он упозорава да су у заблуди сви они који изједначавају вечерње школе и радничке универзитете са доживотним образовањем. Утемељивач концепта доживотног образовања код нас образлаже да су вечерње школе резервисане за млађе и да се тамо завршава започето образовање.

– А доживотно образовање је сасвим нешто друго. Реч је о филозофији образовања. То је усавршавање у струци, праћење нових технологија, научних достигнућа, иновација, оспособљавање за обављање других, нових послова. Треба имати на уму да неки послови застаревају, а јављају се нови. На универзитетима у Северној Америци сваки други студент је човек "седе главе" – напомиње наш стручњак светског гласа.

"Политикин" саговорник указује да већина Американки прекине школовање да би родиле и подигле децу, па после тридесетпете године настављају тамо где су стале.

– У неким земљама Северне Америке постоји чак и клаузула по којој рецимо лекар губи лиценцу за рад, уколико се после пет година од дипломирања не врати образовању, односно не иде на курсеве, не усавршава се – казује професор, објашњавајући да је доживотно учење правац веома заступљен у развијеним западним земљама, јер омогућава решавање многих проблема у друштву, као што је на пример незапосленост.

Професор Савићевић је 1958. године био први асистент на андрагогији на Филозофском факултету у Београду. Био је и једини асистент у тој области у целој тадашњој Југославији. Он је и оснивач Катедре за андрагогију. Био је својевремено и професор по позиву у Каракасу (Венецуела), па на Универзитету Висконси у САД, где су га, као и све остале професоре, студенти оцењивали после сваког предавања. Увек је, сазнајемо, добијао највише оцене. Студенти су толико били одушевљени да су желели да дођу у Београд да код њега на Филозофском факултету раде докторат.

Експерт Светске банке

– Те 1984. године сам у Америци предавао пет месеци. Студенти су тамо још тада оцењивали професоре. И то после сваког предавања. Гледали су колико су им предавања корисна, занимљива, у којој мери професори подстичу дискусију, како излажу градиво – објашњава Савићевић који одлично говори енглески и служи се руским и француским.

Наш стручњак је седамдесетих година био и консултант Унеска, а као представник Југославије у ОЕЦД-у је заједно са Швеђанима, Французима и Норвежанима радио на развијању концепта повратног образовања како се у то време још називало доживотно образовање. Тај концепт је потом прихваћен и петнаест година развијан у земљама – чланицама ОЕЦД-а. Београдски професор је 1990. године по позиву предавао и у Пекингу, а од 1989. до 1991. био је представник Југославије у Савету Европе за пројекат о образовању одраслих и доприносу смањивању незапослености. Својевремено је Савићевић као експерт Светске банке проучавао и оцењивао реформу високог образовања у Кини.

У својој професионалној каријери објавио је 28 стручних и научних књига. Био је дугогодишњи шеф Катедре за андрагогију београдског Филозофског факултета, па управник Одељења за педагогију и андрагогију, а потом продекан и декан Филозофског факултета. Мада је у пензији је од 1991. године, Савићевић је још увек веома активан и ангажован, углавном у свету.

– Једнаке границе су одређене човеку за живот и за учење – поручује професор и наглашава да образовна политика у Србији треба да се са једнаком пажњом односи према образовању деце, омладине и одраслих, пре свега због чињенице да образовање одраслих решава проблеме запошљавања, дохотка, положаја личности у друштву.