Zablude, licence i priznanje

Beogradski univerzitetski profesor Dušan Savićević "ušetao" je nedavno u Međunarodni hol slavnih za obrazovanje odraslih. Ovo u svetu prestižno priznanje ustanovljeno je pre deset godina na Univerzitetu Oklahoma u SAD da bi se odalo priznanje naučnicima u ovoj oblasti.

Profesor Savićević ne samo da je jedini iz Srbije ušao u Hol slavnih, već je i jedini iz cele jugoistočne Evrope dobio tamo mesto. I to na predlog naučnika iz Nemačke i SAD. Priznanje se sastoji od plakete i medalje, koje su izložene u auli Oklahoma univerziteta. Tamo su za sada upisana imena stotinak naučnika. Neki od njih su posthumno postali članovi Hola slavnih.

– To je priznanje i beogradskoj andragoškoj školi koja se neguje na Filozofskom fakultetu – kaže profesor dr Savićević kome je krajem septembra na Univerzitetu u Bambergu, u Nemačkoj, uručeno ovo prestižno priznanje.

Klauzula za lekare

On upozorava da su u zabludi svi oni koji izjednačavaju večernje škole i radničke univerzitete sa doživotnim obrazovanjem. Utemeljivač koncepta doživotnog obrazovanja kod nas obrazlaže da su večernje škole rezervisane za mlađe i da se tamo završava započeto obrazovanje.

– A doživotno obrazovanje je sasvim nešto drugo. Reč je o filozofiji obrazovanja. To je usavršavanje u struci, praćenje novih tehnologija, naučnih dostignuća, inovacija, osposobljavanje za obavljanje drugih, novih poslova. Treba imati na umu da neki poslovi zastarevaju, a javljaju se novi. Na univerzitetima u Severnoj Americi svaki drugi student je čovek "sede glave" – napominje naš stručnjak svetskog glasa.

"Politikin" sagovornik ukazuje da većina Amerikanki prekine školovanje da bi rodile i podigle decu, pa posle tridesetpete godine nastavljaju tamo gde su stale.

– U nekim zemljama Severne Amerike postoji čak i klauzula po kojoj recimo lekar gubi licencu za rad, ukoliko se posle pet godina od diplomiranja ne vrati obrazovanju, odnosno ne ide na kurseve, ne usavršava se – kazuje profesor, objašnjavajući da je doživotno učenje pravac veoma zastupljen u razvijenim zapadnim zemljama, jer omogućava rešavanje mnogih problema u društvu, kao što je na primer nezaposlenost.

Profesor Savićević je 1958. godine bio prvi asistent na andragogiji na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je i jedini asistent u toj oblasti u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. On je i osnivač Katedre za andragogiju. Bio je svojevremeno i profesor po pozivu u Karakasu (Venecuela), pa na Univerzitetu Viskonsi u SAD, gde su ga, kao i sve ostale profesore, studenti ocenjivali posle svakog predavanja. Uvek je, saznajemo, dobijao najviše ocene. Studenti su toliko bili oduševljeni da su želeli da dođu u Beograd da kod njega na Filozofskom fakultetu rade doktorat.

Ekspert Svetske banke

– Te 1984. godine sam u Americi predavao pet meseci. Studenti su tamo još tada ocenjivali profesore. I to posle svakog predavanja. Gledali su koliko su im predavanja korisna, zanimljiva, u kojoj meri profesori podstiču diskusiju, kako izlažu gradivo – objašnjava Savićević koji odlično govori engleski i služi se ruskim i francuskim.

Naš stručnjak je sedamdesetih godina bio i konsultant Uneska, a kao predstavnik Jugoslavije u OECD-u je zajedno sa Šveđanima, Francuzima i Norvežanima radio na razvijanju koncepta povratnog obrazovanja kako se u to vreme još nazivalo doživotno obrazovanje. Taj koncept je potom prihvaćen i petnaest godina razvijan u zemljama – članicama OECD-a. Beogradski profesor je 1990. godine po pozivu predavao i u Pekingu, a od 1989. do 1991. bio je predstavnik Jugoslavije u Savetu Evrope za projekat o obrazovanju odraslih i doprinosu smanjivanju nezaposlenosti. Svojevremeno je Savićević kao ekspert Svetske banke proučavao i ocenjivao reformu visokog obrazovanja u Kini.

U svojoj profesionalnoj karijeri objavio je 28 stručnih i naučnih knjiga. Bio je dugogodišnji šef Katedre za andragogiju beogradskog Filozofskog fakulteta, pa upravnik Odeljenja za pedagogiju i andragogiju, a potom prodekan i dekan Filozofskog fakulteta. Mada je u penziji je od 1991. godine, Savićević je još uvek veoma aktivan i angažovan, uglavnom u svetu.

– Jednake granice su određene čoveku za život i za učenje – poručuje profesor i naglašava da obrazovna politika u Srbiji treba da se sa jednakom pažnjom odnosi prema obrazovanju dece, omladine i odraslih, pre svega zbog činjenice da obrazovanje odraslih rešava probleme zapošljavanja, dohotka, položaja ličnosti u društvu.