И инструменти су угрожене врсте

О руралним инструментима у 21. веку „српску причу” недавно је ефектно испричао београдски тим етномузиколога на скупу ICTM (Међународни савет за традиционалну музику) у хотелу „Матија Губец”, у околини Загреба, у Стубичким Топлицама, месту где се у 16. веку одиграла чувена сељачка буна. И историје као да су се ту сусреле, јер из давнина, ближих и даљих, осташе нам и неки музички инструменти, или њихови потомци. А на том догађају можда се нашао и који модерни „бунтовник”, гневни научник, незадовољан ситуацијом око очувања инструмената које неки радо, недобронамерним тоном, и „сељачким” називају.

Опис стања у Србији на научном скупу највишег светског ранга изложили су: др Мирјана Закић, доцент на ФМУ, и колеге из Музиколошког института САНУ – др Данка Лајић-Михајловић и мр Растко С. Јаковљевић, научни „трио” у саставу: гусле-гајде-свирала. Све инструменти који се морају заштитити, али сваки са својом специфичном причом. Ипак, кроз њих три као да су испричане и све друге „судбине” руралних инструмената у Србији. И оних којих више нема и оних којима прети опасност да постану још једна ишчезла врста на планети музичкој.

Ово истраживање показује да, према броју свирача, гусле и свирала у Србији и нису посебно угрожени инструменти. Ипак, с опрезом експерта,др Данка Лајић-Михајловић упозорава да, што се гусала тиче, ситуација тако изгледа само споља. „Изнутра” се види недостатак осмишљеног програма, као и повећана идеологизација и политизација инструмента, често из голих дневнополитичких разлога. Фрула се у овим временима, рекло би се, понајбоље држи.Неке нове групе, музике, догађаји (ворлд мјузик, Еуро сонг...) оваквим инструментима обезбеђују неки нови живот. Добар пример је кавал. То реактивирање и еволуција старих народних инструмената често се подводе под ширу одредницу „балкански звук”.

Ситуација са гајдама је, међутим, веома драматична и, ако се нешто хитно не предузме, дани као да су им одбројани. Вук Караџић је оставио запис да поједина села имају и по неколико гајдаша. А данас у Србији се броје на прсте, и наши оркестри „увозе” и њих и гајде из Бугарске. Не тако давно, и Словаци и Чеси били су у ситуацији која личи на ову нашу. Ургентно је урађен пројекат заштите инструмента, кренуло се у едукацију, градитељство, фестивале и данас имају читаве оркестре гајдаша.

Све то нама недостаје. Преостало знање се по селима не преноси на младе. Сачувати то на снимку, што наука чини, нема вредност аутентичног чина, важног да се овај културни ланац не прекине. Једна од ретких карика у њему је и гајдаш Воја Станковић, кога је млади мр Растко С. Јаковљевић упознао испред улаза у САНУ. Гајдаш у народној ношњи, у Кнез Михаиловој улици, трговачкој артерији Београда, за етномузиколога је изванредна истраживачка провокација и вредност, док је за медије, често, само мало уличног циркуса и – ништа више. А та прича о гајдама пре је тужна неголи ведра, како неки воле да је виде.

Негде у свету као злато чувају старе народне инструменте, каткад спремни да измишљају и традицију, и митове и читаву једну прошлост која се није десила. Код нас, пак, нестају занимања гуслар и гајдаш, још више инструменти: пастирске двојнице и трубе (рикала), ћемане (као гусле са три струне), дудук, цевара, шупељка... Ако се то на време не заустави после ће бити касно. Такво искуство имају и далеко богатије земље, и последице се виде. Можда су најбољи путокази средњоевропски модели. Они „гаје” два добра, велика фестивала, од којих је један међународни. И то онда веже читаво друштво. И медије, који дају живот прошлости која не сме да умре!

----------------------------------------------

Данка Лајић-Михајловић

Гусле као ритуал, и као роба

Данас су гусле присутне и у приватној и у јавној културној пракси. У приватној сфери, на окупљањима сродника и пријатеља, препознатљива је функција интегрисања заједнице као базична идеја епике, а инструмент домаћина је звучно оруђе модерне варијанте некадашњег ритуала. У јавној пракси, кроз такмичења гуслара, концертне наступе, а посебно кроз музичку индустрију, испољава се третман гусала и музике као уметничког средства и израза, али и као робе. Ипак, у свакој од тих ситуација присутна је симболика гусала заснована на постојаности њихове звучне слике. Наиме, конструкција гусала није подлегла значајнијим променама, нити је техника свирања на њима суштински усавршавана, што обезбеђује препознатљиву боју, па и мелодијски ток. Иако је рецепција гусала у модерном српском друштву значајно идеолошки обојена, па се овај инструмент често метафорички користи са опозитним значењима, из етномузиколошке перспективе може се са задовољством закључити да су гуслари као носиоци ове праксе изазовима модернизације друштва одговорили на начин који гусларској традицији обезбеђује континуитет.

---------------------------------------------------------------------- 

Растко Јаковљевић

Гајде, део балканског идентитета

Модерно доба маргинализује традиционалну музику и музичаре који свирају на гајдама. Уједно обележава и зачетке нове „аутентичности” која све мање има упоришта у ономе што је традиционално.Музика за гајде постаје свеприсутни елемент „балканског” музичког идентитета, а све мање локалног, регионалног или националног. Маргинализација се тако одвија путем промене статуса самог сеоског, традиционалног музичара и у руралној средини, или кроз тежњу да се прилагоди одређеној музичкој пракси и интегрише у различите такозване’етно’ ансамбле. Непостојање чврсте културне политике и истинског разумевања шире јавности за овакве или сличне проблеме доводи у питање не само опстанак једног од карактеристичних инструмената у Србији већ и надарених појединаца који нису имали прилике да своја умећа пренесу даље или да музицирају у неким од популарних ансамбала данашњице.

------------------------------------------------------------------------ 

Мирјана Закић

Фрула за све жанрове

Најтипичнији и најраспрострањенији аерофони рурални инструмент у српској музичкој култури је свирала (популарније – фрула). Техничке могућности овог инструмента, поспешене иновативним конструкционим захватима током последњих деценија, допринеле су великој популарности свирале у савременој музичкој пракси Србије. За разликуод доминантно солистичке функције свирале у ранијој пракси, музички потенцијал овог инструмента у савременим околностима манифестује се кроз звучну сарадњу са класичним оркестарским саставом. Репертоар који се изводи на фрули сеже од народне до уметничке музике.