Реституција није у вези са уласком странаца

Друга покренута тема у иницијалном тексту из ове серије односи се на начин на који је држава располагала земљиштем које је на овај или онај начин било и (или) остало у њеном власништву. Ту нешто очигледно није било добро, што се јасно види већ по томе што су токови били супротни – од продаје пољопривредних газдинстава у процесу приватизације предузећа почетком прошле деценије дошли смо до преузимања комбината од стране локалних самоуправа и до „привременог одузимања” огромних парцела од купаца у приватизацији који су у међувремену осумњичени за озбиљна кривична дела. Јачање присуства државе као власника над земљиштем можда има своје оправдање, али несумњиво отвара и нове могућности за корупцију – код управљања добрима, изнајмљивања, продаје или трговине информацијама о будућој промени намене...

Питање реституције земљишта које је неправично одузето власницима у социјалистичкој Југославији није уопште у вези са уласком странаца на тржиште некретнина, већ за било који облик продаје или уступања државне имовине (странцима или домаћима). Уколико до реституције стварно дође, уместо натуралног враћања земљишта, држава ће морати да плаћа накнаде из садашњег или будућих буџета. С обзиром на податке о томе шта се реституцијом потражује, чини се да је ту најнеодговорнији потез за пореске обвезнике било омогућавање конверзије права коришћења градског грађевинског земљишта у право власништва.

Да закључимо – корупција је увек повезана са процесом доношења одлука. Најопаснија је она до које долази када се доносе општи акти (међународни споразуми, закони, уредбе...). Зато је први задатак осветлити управо тај процес – омогућити свим заинтересованима да дају своје мишљење (јавне расправе), обелоданити утицаје на доносиоце одлука (лобирање), обавезати доносиоце да дају разумна и исцрпна образложења онога што су намерили да постигну и да представе анализе ефеката прописа које су у ту сврху извршили.

*Програмски директор Транспарентност Србија