Без „Џервина” и његове виле

Књажевац – Необична грађевина, која доминира на северозападној узвишици изнад града још од 1939. године, Књажевчанима је најдуже позната под именом вила „Џервин“, по називу некада моћног пољопривредног комбината, коме је припадала готово три деценије. Била је и сама некада моћна, као и „Џервин“, најуочљивији симбол Књажевца, а сада је руина.

Чувена су била вина из „Џервина“ у земљи и свету, чувена је била и вила. Али, више није тако. Опустошен је бренд „Џервина“, настрадао у приватизацији, а вила је још само издалека симбол некадашње моћи и Књажевца и његовог некада моћног комбината.

Ишчезла је из сећања многих књажевачких житеља и прича како је ову грађевину у четвртој деценији минулог века саградио чувени књажевачки и београдски кафеџија и хотелијер Ђорђе – Ђока Цветковић. Симболизовала је његову моћ. У то време богати Књажевчанин уложио је у њу око милион ондашњих динара. Улог је био велики, али велико је било и богатство градитеља. Био је власник и чувене београдске кафане „Коларац“, и велики војни лиферант, и један од пионира српске кинематографије. Био је и једини заступник за чувено „плзенско“ пиво.

Вила летњиковац саграђена је на Џервиновом брду, на имању Ђокиног оца Тасе, познатог књажевачког трговца. Син Ђока је пожелео да она личи на замак у чешкој бањи Карлабад, где се он често дружио са европским богаташима оног времена. Раскошна грађевина, са приземљем, два спрата и видиковцем, била је изнутра опремљена најлуксузнијим намештајем од масива. Из Чешке су ту стигле и најскупље санитарије са каљевим пећима, а грађевина је била опасана и украсним зидом висине три метра.

Вила је имала и сопствени водовод и канализацију и резервоар за 300 литара воде на врху грађевине. Дивили су јој се и споља и изнутра, а угледан је био и виноград около виле. На 85 ари биле су засађене све најпознатије сорте грожђа оног времена.

Тако је било све до смрти власника, 1947. године. Окончао је без наследника, напуштен од свих и заборављен. Нашао му се у невољи само Моша Пијаде, револуционар и државник, с којим се дружио у Београду. Њему је Књажевчанин Ђока слао пакете у затвор, а Моша је њему касније, усамљеном и болесном, слао лекове из Београда у Књажевац.

Књажевачки хроничар Бранислав Стојадиновић записао је да је вилу од Ђоке, тестаментом, наследила његова слушкиња Милица Дворжак-Првуловић. Од ње је вилу 1967. године откупио пољопривредни комбинат „Џервин“. У њој је годинама била смештена администрација овог комбината, чије је „златно доба“ трајало од 1970. до 1985. године. Пет година касније вила је реконструисана у атрактиван угоститељски објекат, са кухињом, рестораном и 14 лежајева. „Џервин”, међутим, доспева у финансијске невоље па његову вилу 2002. године преузима Југобанка. А од Југобанке, такође у невољама, већ оронулу, вилу купује књажевачка приватна фирма „Ђокић“.

Нико тачно не зна шта нови власник смера са овом грађевином, али, све је више оних који стрепе да ће вила доживети жалосну судбину „Џервина“, који је од најмоћнијег комбината у Тимочкој крајини – запошљавао је 2.000 радника, имао готово десет пута више коопераната и у извозу зарађивао више од двадесет милиона марака – сада потпуно угашен.

У Туристичкој организацији Књажевца кажу да је стање жалосно и алармантно. Намеравају, рекао нам је Саша Тодоровић, да обнове одборничку иницијативу из 2007. године да општина откупи вилу од фирме „Ђокић“ и обнови је, као свој најатрактивнији симбол, у интересу развоја туризма.

Незванично, разговори запињу око цене, којом власник уцењује и одбија. А ни у општини се, кажу упућени, не претржу превише да вилу узму у заштиту. Као да се ни власник ни општински челници не секирају превише што традиција ишчезава. И што је градски симбол сада руина која растужује Књажевчане.

Стојан Тодоровић