Више од игре, мање од политике

Мир, мир, мир, нико није крив. Тако се мире дечица, с тим да се, док певају песмицу, држе прстићима. И тренери и капитени Партизана и Војводине су се помирили. Уместо за руке, држали су се за пехар победника фудбалског купа, с тим да нису певали дечју песму мира из вртића, већ су издекламовали текст о спортском достојанству, очувању угледа српског фудбала, а било је ту још неколико покајничких фраза о љубави из прошлости, која ће тек да се разбукти у будућности.

И вођа навијача Партизана је изгледао као дечкић из вртића који је пола сата провео у ћошку, када је обећао да „југ” више никада неће певати песме против Мађара, па још напоменуо да „гробари” против Мађара и других нација немају ама баш ништа.

И, стварно, ником ништа. Навијачи се залажу за мултиетничност и стадионску толеранцију, а Томислав Караџић је још на функцији председника ФСС-а. Ако га видите да иде заједно у град спредседником Војводине Ратком Бутуровићем, убедиће вас да сте све сањали. Да није било оног скандала са суђењем, да навијачи Војводине предвођени Бутуровићем нису убеђивали своје играче да напусте терен, већ су двадесетак минута причали о животу. Да навијачи Партизана нису вређали противнике делећи их тачно на пола, на Мађаре и усташе. Навијачи Партизана ће вас онда убеђивати да ту песмицу нису певали Војвођанима, него једном од својих бивших вођа, који је променио трибине па је сада у „Фирми” код Бутуровића. Заборавиће се и да је војвођански премијер Бојан Пајтић дан касније примио делегацију ФК Војводина и да то није била политичка порука, него је имао слободан дан када обично прима фудбалере и с њима мења заставице и дресове.

(/slika2)Спортска јавност је онај непризнати гол и онај недосуђени пеналза Војводину, а да је била пљачка, била је, анализирала зависно од својих клупских симпатија, али се све време спекулисало играма испод фудбалске траве. Тако је непризнати гол упоређиван са надлежностима покрајине, недосуђени пенал са спором децентрализацијом државе, спекулисало се чак да је Толе Караџић пехар заправо требало да преда Ненаду Чанку, јер је он прави победник, али политизација једне утакмице заправо говори колико је она истовремено бесмислена и опасна. Шта ако, дај боже, оживе Раднички из Крагујевца, или његов славни имењак из Ниша, па их у Београду судија опљачка? Хоће ли тражити аутономију Шумадије или јужне пруге? Или ће Звезда тражити да се отцепи, заједно с Мараканом, и отворити канцеларију у Бриселу?

Зато је Милка Пузигаћа, директорка агенције „Скан”, у праву када каже да односи Београда и Новог Сада немају никакве везе са дешавањима на фудбалским утакмицама, али да је индикативно да се о питањима надлежности Војводине у јавности може највише чути у неким инцидентним ситуацијама.

И Ненад Чанак се противи теорији да је он требало да прими пехар.

– Ја сам највећи противник сепаратистичких идеја у Војводини. Могао је пехар да преда било ком фашисти, јер било каква идеја о независној држави Војводини, која би почела да се артикулише у политичком и акционом смислу, само би отворила Пандорину кутију бесконачних трзавица, несигурности и насиља и ишло у корист само заговорника чврсторукашке централистичке политике. Као искрени аутономаш и антифашиста се томе најискреније супротстављам већ 20 година – каже Чанак, али обећава да ће своју стари рефрен „чији су наши новци” проширити новим питањима: „чија је наша лига и чији је наш фудбал”.

Аналитичар Ђорђе Вукадиновићзаступа другачију тезу.

Да се не зна шта је горе: када се односи Београда и Новог Сада драматизују, и представљају горим него што јесу, или када се пак свесно проблеми минимализују, прећуткују и гурају под тепих.

– У том смислу, утакмица је послужила двојако: с једне стране се шаље порука како је то уобичајена ствар и да је треба оставити у оквирима спортског скандала, који тобоже нема везе с политиком, а с друге стране, ствар се надувава – указује Вукадиновић.

(/slika3)Истина је овог пута, као и најчешће, негде између. За Вукадиновића то није ствар само спорта, хулиганства и намештаљки, јер да је тако, „не би Пајтић сутрадан примао делегацију ФК Војводина и не би једна политичка странка из владајуће коалиције издавала гневна саопштења”.

Друга важна ствар за Вукадиновића, а то је „сигурно више од игре и прљавштине којих су наш фудбал и спорт препуни”, јесте да они који хоће да ствар замешетаре седе и у Београду и Новом Саду. С тим што, кад се већ праве асоцијације с „Максимиром”, треба скренути на читав низ суштинских разлика. Почев од оне да је овде реч о суштини о унутар српском спортско-политичком сукобу.

– Односи између клубова и навијача спадају међу најмање оптерећујуће ствари на релацији Београд и Нови Сад, а да не говоримо о чињеници да и у Новом Саду, а поготово у Војводини, има неколико пута више навијача Звезде и Партизана него Војводине. Много већи проблем су хроничне расправе око пара и имовине, затим, „државотворне“ и крипто-сепаратистичке амбиције једног сегмента политике и јавности у покрајини, који су додатно разбуктане након усвајања статута. А ништа од тога нема везе са спортско-навијачким окршајима, већ са неким другим играма које се воде далеко ван фудбалских терена, па чак и ван Србије – сматра Вукадиновић.

Милка Пузигаћа, међутим, подсећа да је Војводина прешла пут од једног од најразвијенијих делова Југославије у време кад је имала знатно веће надлежности, до неразвијеног делаСрбије. Отуда њу не изненађује налаз истраживања по којима са растом осећања сиромаштва расте незадовољство надлежностима Војводине и спорошћу враћања имовине Покрајини и општинама.

И то је доказ да муке свакодневице иритирају више од лошег суђења и препуцавања са трибина.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Пристојна аутономија

Економски аналитичар Димитрије Боаров сматра да би тужна била та Србија којој би Војводина била непријатељ. – Војвођани не виде и никада своју будућност нису видели ван Србије. Али Војводина као једна историјска покрајина, не у формалном смислу историјска, већ у суштинском – као идеја Војводине, повезана са специфичним економским интересима и специфичним цивилизацијским интересима, у које спада култура живљења у националној разноликости – подразумева пристојан аутономни статус у Србији – каже Боаров.

-------------------------------------------------------------

Централна Србија престигла Војводину

„По подацима Републичког завода за статистику, Војводина је 2000. године имала друштвени производ по становнику од 50.059 динара, што је било изнад просека Србије (40.711 динара) и знатно више од просека Централне Србије (37.493). Шта се десило у међувремену? Донет је Омнибус закон о преносу дела надлежности, али не без тензија, организован је дводневни референдум за доношење новог устава, који је већина грађана Војводине бојкотовала, а да се нико озбиљно после тога није позабавио анализом зашто се то десило”, каже Милка Пузигаћа, директорка агенције „Скан”.

„Епилог деценије је најсликовитије изражен кроз прелиминарне показатеље Републичког завода за статистику за 2009. годину, по којима је БДП Војводине нижи од просека Србије за 4,8 одсто, а чак 7 одсто испод БДП централне Србије – док је БДП Београда скоро дупло већи од БДП Војводине”, истиче Пузигаћа.