Да ли треба продужити хармонизацију са ЕУ

Поводом предлога Владимира Тодорића и Николе Јовановића да се рок за усклађивање домаћег законодавства са законодавством Европске уније помери са 2012. године, како је предвиђено Националним програмом интеграције, на 2014. годину, мишљења упућених у процес евроинтеграције су подељена. Једни мисле да би и 2014. била нереална за преобиман посао хармонизације који очекује Србију. Други, пак, сматрају да не би било добро правити такав корак, јер би онда деловало као да земља није у стању да изађе на крај са тим изузетно значајним послом за ЕУ.

У сажетку своје „Студије о имплементацији европског законодавства”, поменута двојица аутора, из Центра за нову политику, наводе да је у процесу правног усклађивања „квантитет до сада имао предност над квалитетом” и да је „формална природа услова правног усклађивања довела до одређеног „губитка људског лица” европских интеграција. Њихове три главне замерке су: дуг период без усвојених подзаконских аката, колизија између новоусвојених и постојећих закона, као и дуго чекање на формирање нових институција након доношења нових прописа.

Слободан Зечевић, професор Европског универзитета у Београду, није присталица померања рокa за усклађивање . „Када бисмо то урадили онда бисмо дали лошу слику о себи, да нам држава није ефикасна, што за једну земљу која се приближава ЕУ представља иначе велики проблем”, каже он уверен да није добро ни да сами себе стављамо на дневни ред, уместо да то Европа, уколико је потребно, чини.

(/slika2)Податак, пренет у поменутој студији, да је од јула 2008. до краја 2010. године план усклађивања испуњен 85 одсто, према Зечевићевом мишљењу, и није тако лош.

„Ако је донет закон а нису донета подзаконска акта не треба због тога померати рокове за усклађивање, већ треба усвајати недостајућа подзаконска акта”, истиче Зечевић. Рекавши да та акта доноси влада, не парламент, закључује да је онда „на влади да убрза посао”. Тиме се он, заправо, слаже са оценом Тодорића, који је изјавио да је одговорност на влади и „њеној преданости и озбиљности у том послу”.

Зечевић указује и на то да када Споразум о стабилизацији и придруживању буде ступио на снагу да ће бити могућна директна примена тог документа. „Тада ће људи моћи да се пред домаћим судовима директно позову на наше законе које смо ускладили са ЕУ, али и на неке директиве ЕУ и да траже њихову примену у нашем законодавству”, објашњава он.

Ана Трбовић, са Факултета за економију, финансије и администрацију, сматра, међутим, да би евентуално померање рока усклађивања на 2014. годину представљало и даље „веома амбициозан план”.

Коментаришући став аутора студије да квалитет усклађивања није онакав какав би требало да буде и да би више времена за усклађивање омогућило да се посао квалитетније обави, она каже да не види да ће разлика у року да направи разлику у квалитету.

„Понекад, и кад имате мање времена направите квалитетнији посао – ако имате довољно ресурса. А, под тим подразумевам знање у погледу европског права и како то право увести на најбољи начин у Србију, али и спровести у дело. Ми заиста имамо велики број закона које смо формално увели, али их не спроводимо адекватно. А, у тренутку уласка у ЕУ гледаће се, и то врло пажљиво, спровођење закона”, упозорава Трбовићева. То се и сада, наравно, прати, „али ће мерила бити оштрија у тренутку уласка у ЕУ”.

Б. Чпајак