Повратак Антона Нанута

Под називом "Љубљана-Београд" одржан је концерт Симфонијског оркестра РТС  са Антоном Нанутом (1932), једном од легенди међу диригентима бивше Југославије, данас признати европски уметник велике репутације, посебно цењен као интерпретатор свих симфонија Густава Малера. Утолико је сусрет са Нанутом имао и ноту сећања на бивше време и доба када смо га веома поштовали и на тренутак у коме нам он долази као осведочени "малеровац". То се све стекло у третману оркестра и у скоро побожном односу музичара према диригенту а посебно приликом извођења Малерове Четврте симфоније у Ге-дуру која носи ведрину и једноставност, иако дугачка, опширна и са различитим слојевима  диспаратних емоција, она се мора волети због наивне једноставности дечје песмице у првом ставу и сопранског сола у последњем. Ми ипак дајемо првенство лирици варијација у трећем, лаганом ставу која скоро да наговештава лепоту Адађета из Пете симфоније. Појачани гудачи представљали су ослонац оркестра, посебно хомогеније и убедљивије прве виолине.

Очекујући бројне киксеве код  веома запослених дувача, преварили смо се – свирали су изнад коректног. Појединачна сола, фрагментарна али веома речита и на истакнутим местима у партитури, захтевала су пуну концентрацију музичара. Како ли је то само Нанут постигао! Ни вишка звука ни мањка израза! Соло сопран у последњем ставу треба да представља један од инструмената у оркестру, место солисте је повучено у позадину, што је сасвим оправдано, али ми нисмо довољно чули глас Тамаре Марковић, па нам је њено сензибилно дрхтурење деловало као далеки одјек онога што смо очекивали.

Солиста на кларинету, такође из Љубљане, био је Дарко Брлек који је извео солистичку деоницу Моцартовог Концерта за кларинет и оркестар у А-дуру и који у кратком року слушамо други пут на Коларчевом подијуму. Бледо, неубедљиво, неразмахнуто, било је то једно од извођења коме се не може много приговорити у погледу техничке спреме, мада најдубљи регистар нисмо артикулисано чули.

Кларинет се није распрскавао у лепоти Моцартових мелодија, што је нарочито недостајало у другом ставу који иначе плени топлином и непресушном Моцартовом инвенцијом огрнутом болним акцентима из последње године стварања и живљења. (Дело је настало 1791.) Прочишћени звук оркестра, посебно у деоници гудача усредсређен на прецизност упада и флексибилност дијалога са солистом, водио је са великим ауторитетом диригент Антон Нанут чија је појава изазвала страхопоштовање међу нашим музичарима.