Тврдокорне цене

Већ месецима курс евра лагано опада или се "врти" око 80 динара. Али, гле чуда, цене робе широке потрошње, па и хране – не падају. Ни сразмерно срозавању курса (око десет процената), нити апсолутно. Као да се ништа не догађа, осим што повремено извозници закукају над својом злехудом судбином, јер их прејаки динар ојади у пословима са светом.
Сви се ишчуђавају над чудом невиђеним и питају – какво смо ми то тржиште. Једносмерно. Без сумње. Јер, цене расту са курсом, али не падају када вредност девиза крене наниже и таква се задржи месецима. Шта се то уопште дешава и може ли неко да заведе ред у тим односима?

У оној нападној реклами о тврдокорној масноћи, за њу, како се у ТВ спотовима тврди, ипак има лека, а за цене – нема. Оне су тврдокорније од сваке прљавштине, масноће и каменца.

Подигоше се струка и наука, привредници, али и обични грађани да установе у чему је фалинка нашег тржишта. Због чега не "дише" онако како нас уче?

Одговори су разни и кривци многобројни. Суштина ствари је, међутим, у том истом нашем, по много чему, кљакавом тржишту. Јер, оно је најверније огледало свега оног што нам се дешава, па и када цене (по)остану "имуне" на пад појединих трошкова.

А на том нашем тржишту, гладном свега и свачега, чији опоравак траје тек пет-шест година, а до онога што би требало да постане, налик ЕУ, биће му неопходна можда и деценија, многа правила, па и односи понуде и тражње, као основица целог система, једноставно – не важе. Ако и делују, то је обично на нечију штету. Углавном потрошача. Најширег слоја који не може да се сам ефикасно заштити и одбрани од наметнутих цена. Цена, до којих је неко, ко зна по каквим рачуницама, дошао и оне су толике колике су. Често и много више него у развијеним земљама – храна на пример.

Пошто је држава (не)вољно абдицирала у појединим, али не и у свим сегментима тржишта, задржавајући право да управља са 45 одсто малопродајних цена (енергетика, лекови, саобраћај, инфраструктура…), званично нема ко да реагује и одбрани интерес потрошача.

Увозницима и трговцима раст курса увек је добар разлог за корекцију цена навише, али када треба посегнути за појефтињењем, е онда се увек нађе по неки разлог, рецимо порези или струја, због којих се поништи онај мањи трошак. И коначно – зашто би снижавали цене ако и са тренутним немају проблема са продајом своје робе или услуга. Фрижидер или ТВ апарат коштаће и даље, на пример, 25.000 динара, иако им је цена одређена по курсу од, рецимо, 89 динара за евро. Сада је испод 80, али купци не одустају од набавке. Узимају кредите, штеде или се довијају на разне начине да би после деценију и по сиротовања и оскудице заменили већ дотрајали уређај или комад намештаја. Понуда је таква каква је и колика јесте, а нико из круга оних који су наметнули цене неће да "искочи". А и што би, ако их нека тржишна сила, звана конкуренција, на то не тера. Код нас је, нажалост, та сила још слабашна, са многим елементима монопола, а остали механизми или не постоје или су зарибали.

И ту смо где јесмо. Плаћамо последице плитког и неразвијеног тржишта штићеног царинским али и другим мерама.