Радованово радовање

Београд од краја шездесетих до почетка осамдесетих прошлог века, скривен од очију "нормалног света", с ликовима као што су Цака, Крџа, Пушка, Тофија, познат је само онима који су се "мували" по граду тамо где су вршљали дилери, џанкозе, дувачи, шанери, редњаре, фуксе, робијаши, мурија... Радован Хиршл, сликар, проживео је све то и одлучио да напише књигу. Чистим жаргоном.
Када неко у шездесетој години напише и објави такве појединости из сопственог и живота припадника своје генерације, за то је мора да је имао ваљаног разлога. Сликар који од 1986. године живи и ради у Швајцарској, добро је позната "градска фаца". Од Академије до СКЦ-а и "Крста". Чувена је и његова најдужа коса у граду, грива, годинама шетана од Београда до Далеког истока. "Жвака за лудака" је забележен исказ ретког, бившег хероинског зависника који је успео да прекине и преживи. Стручњаци кажу да то на свету успева само у 0,7 случајева.

"Жвака за лудака" дословно значи прича за неупућеног. Лудак не разуме жваку (причу), а "ложи се на њу", привлачи га.

Шта каже о Београду данас: "После свих ових година промена ја могу и по Београду да се шетам данима, месецима и да никог познатог не сретнем. Последњи пут сам лутајући тако, током три недеље боравка у Београду, срео само Пилета, код Каленићеве пијаце. Страва колико је људи нестало, гомила је бацила кашику, мало рат, мало овердоуз, гомила је емигрирала због мобилизације, а неки нов, нама непознат свет је попунио настале рупе и као да се никад ништа није десило". То је у књизи, а и овако. У ствари, све у књизи је и овако... Стварност и машта се мешају, између су слике или речи, да не буде замагљено написао је истину.

Један од њих

После деценија сликања и вајања, ово је урадио "из така". Одвајао пријатељима жваку, они рекли: "Напиши", он написао и "Просвета" објавила. Од "журки" преко "падања", "навлаке", "скидања" и бескрајног "трипа" по кугли земаљској, где су царовали хипици и хинду култура. "Врата перцепције" Олдоуса Хакслија и романи Карлоса Кастанеде "примили" су се у то време код дела београдске младежи, задојене Титовим социјализмом. Радован је био један од њих.

Како су његову исповест схватили данашњи читаоци, нарочито они млађи, којима прете разне опасности. Писац каже: "За једног је ’сувише хеви, тешка, дође му да повраћа...’, други је прочитао из једног или два цуга, трећи је заплакао".

Радован је писао из ината, онако из прве, без дриблања и зановетања, па ко хоће, нека чита: како се "гудра" превозила возом из Истанбула, какве су чари Кандахара, Кабула, Калкуте, шта све види затвореник у Це-Зеу или Забели...

О Београду седамдесетих: "Мурија је чистила град и последњих пар година попадало је више екипа, пубови су тукли боље поене кад су људе паковали у групе. Није било тешко исконструисати организацију, заверу... Иначе, преко публицитета прављене су лудачке каријере, оно супер пуб, спаситељ београдске младежи, који је ту исту младеж паковао у мардељ, уз сузе захвалних мама што им чупа децу из срања, несвесних да их гурају у још већи пакао. Хашишари су излазили из мардеља као печене џанкозе... Преко ноћи истражне судије постајале су окружне судије, неуропсихијатри су постали медијске звезде... Зарађујући ’екстра кеке’ вештачећи наркомане по Це-Зеу. Једна очаравајућа машина за производњу каријера, моћи и репресалија достојна сваке инквизиције".

С краватом

На овогодишњем Сајму књига, на промоцији, како и доликује, Радован се појавио у оделу с краватом. Неки пријатељ му је пребацио, као, шта ће ти то... Зна Радован боље од многих да одело не чини човека, али пристојност налаже да ако те неко већ уважава, ред је и ти њега да уважаваш. Био је већ прокажен, па дуго радио на себи да би био уважен, зашто би то омаловажавао.

У књизи "Жвака за лудака", мртве ликове је назвао правим, а живе измишљеним надимцима. Главни лик књиге Манијак захваљује супрузи званој Жена Кентаур речима: "Хвала што си ме довела у Швицу. Хвала ти на дивној деци и поверењу да их са мном правиш. Сувише је мени добро да бих фурао неку носталгију за прошлим зезањем. А да ми буде криво што више нисам млад, као жал за младошћу, ја сам то, моју младост, иживео до даске и ово што сада фура као мој филм не бих мењао ни за коју нову младост. Такве проблеме фурају они који нису иживели како треба своју сопствену младост".

Радован Хиршл је срећно ожењен Љиљом и имају троје велике деце. Сви слушају свакакву музику: од Баха, преко "Хелтер-Скелтера" до групе "Министри".

Формулу како је успео зна само он (можда и Љиља), али свака формула има више чинилаца. Кроз њих се указује и помисао да овај наш пролазан и нормалан свет није толико лош. Уосталом, радујући му се вратио се и Радован, као у нову инкарнацију.

-----------------------------------------------------------

Награде и изложбе

Мајка Радована Хиршла (1946) била је пијанисткиња, професор клавира, отац пасионирани љубитељ уметности. У таквом окружењу као дете је открио дела Бројгела, Рембранта, Тулуз Лотрека и Оноре Дамијера. Завршио је Академију примењене уметности у Београду.

Од свих професора у најлепшем сећању остао му је Миодраг Рогић. И овај уважени сликар памти Хиршла: "Написао књигу? Баш лепо. Одскакао је од других, фини дечко...".

Добитник је прве награде за скулптуру, на 24. октобарском салону у Београду 1983. Две графике и једно уље на платну су у поседу Музеја савремене уметности у Београду. Од 1970. до данас имао је 32 групне изложбе и 20 самосталних.