Колекционари се мрште на перформанс

Другарице и другови, испред Музеја историје Југославије сутра ујутру (у осам сати) почиње радна акција. Њом руководи Марта Јовановић-Боси (33), сликарка и Титова пионирка, која ће подсетити на 25. мај, Дан младости.

Педесет четири године прошле су од прве прославе омладинског празника. Како тај датум виде млађе генерације, разговарали смо са уметницом, ауторком овог перформанса, која је студије сликарства почела у Фиренци, завршила у Њујорку, касније живела у Паризу, Атини, и сада у Риму.

– Перформанс почиње у осам ујутру јер би било апсурдно да радна акција почне у осам увече. Не радимо га због носталгије, већ због наше потребе да наставимо даље. А да бисмо могли напред, морамо да се сећамо, да знамо ко смо и одакле долазимо. Изложбе о деведесетим годинама у свету су застареле, па моје бављење Југославијом има циљ да распрши тежак терет деведесетих које, пак, никад нису биле предмет мог рада – каже за наш лист Марта Јовановић-Боси.

У њеном перформансу учествује 54 статиста, а њихов задатак је да у огромну жардинијеру засаде 1.500 црвених каранфила. Остало је изненађење.

– Подстицај сам добила почетком године када је мој дека, који има 89 година, одлучио да мог супруга Италијана и мене поведе у Музеј историје Југославије, и страном зету исприча нешто више о Југославији. Говорио нам је са толиком страшћу као да се од времена Југе, коју је знао, ништа није променило, а ја ћу показати свој став на ову тему – најављује сликарка.

Дела Марте Јовановић-Боси налазе се у европским колекцијама, а поједине изложбе приказала је у нашем конзулату у Њујорку, као и у српској амбасади у Вашингтону прошле године. Била је позвана у њујоршки студио Марине Абрамовић да говори на тему „Како постати, остати и преживети као уметник”.

– Моје пробијање у Њујорку, без подршке породице, подразумевало је пешачење неколико километара сваког јутро, немајући пара да платим метро. Јела сам супу од 99 центи, јер сам једино то себи могла да приуштим. Чињеница да сам ипак опстала и да се бавим уметношћу, као и да сам се често стидела мислећи да нисам „довољно уметник”, привукла их је да говорим о свом искуству, пошто сличне ствари осликавају пут скоро сваког ствараоца – сматра уметница.  

Говорећи о перформансу, Марта истиче да та форма још увек није озбиљно схваћена. Чак ни после ретроспективе Марине Абрамовић у Музеју МОМА у Њујорку, која, како каже, за њу представља историјски догађај.

– Жао ми је што се то није десило у Србији где је Марина живела 30 година. Њу зову „баба перформанса” и утемељивачем ове форме. Међутим, колекционари се мрште јер ту форму не могу да купе. Али, ни позоришну представу не можете да понесете кући, јер ту није реч о поседовању, већ о емоцији коју она изазива – подсећа уметница.

---------------------------------------------------

Кад задихани платиша купује од ознојене промоторке

Потцењивање и вредновање уметности искључиво као робе, као и продаја уметнина на сајмовима где јуре ознојене промоторке и задихане платише, Марту Боси у најмању руку вређа. Галеристи су, каже, ти који на сваки начин треба да раде на промовисању уметника и организовању изложби што, како сматра, код нас још увек није случај:

– Наш проблем је незнатно улагање приватног сектора у уметнике, као и мали број колекционара.