Србија као Свазиленд

Уз Новака Ђоковића, ветар у леђа целој нацији последњих недеља дају и успеси студената Универзитета у Београду. Свака част овим младим паметним главама, „Политика” о њима редовно извештава, али они су „кап у мору” коју ће политичари искористити за сликање и приче „о Србији као земљи младих Ајнштајна”. Сити обећања и гладни рада и бољих услова, они ће када у њих не буду уперена светла телевизијских камера највероватније завршити на неком престижном светском институту или у компанији.

Образовање је „последња рупа на свирали”, народски речено, иако су чак и најосновнији статистички подаци такви да звоно на узбуну треба да звони 24 часа у Скупштини Србије. Обећавано је свашта, а када је требало одрешити кесу, аргумент је био да је приоритет нешто друго. Један од највећих ауторитета у образовању др Иван Ивић чак тврди да је 51 одсто наше нације функционално неписмено док истовремено развијене европске земље имају као свој приоритетан циљ 40 одсто високообразованог становништва.

Ево још мало статистике:

– иако је основна школа већ више од пола века обавезна за све становнике у Србији, ипак око 1,5 милиона грађана нема основно образовање, а још толико није успело да добије диплому средње школе

– Србија има од 6,5 до 12 одсто високообразованих (зависи да ли се рачунају и дипломе виших школа)

– око пет одсто деце никада не крене у први разред, а од пет до осам одсто ђака не упише средњу школу

– 80 одсто првака каже да воли школу, а исто толико осмака да је мрзи

– према последњим ПИСА резултатима, 34 одсто петнаестогодишњака је функционално неписмено

– Србија по одливу мозгова заузима 136. место од 139. земаља света, у рангу је са Свазилендом, Лесотом и Киргизијом.

Са оваквом статистиком нећемо нигде стићи, чак и под претпоставком да ће већина ових података бити нешто боља после новог пописа становништва. Наравно да није реално да Србија скочи са тих шест до 12 одсто на магичних 40 високообразованих нити да то значи да је потребно да се штанцују дипломе. За почетак, подизање образовног нивоа нације мора да се сврста на листу државних приоритета, да се заврши стратегија образовања и да се паре уместо на израду разних сајтова усмере на дефицитарне и школе и факултете будућности, на оне који желе да уче и на оне које не бисмо смели да пустимо да оду. Шта год урадили, битно је да се постави неки циљ, који ће обавезати врх земље без обзира на то ко добије мандат на изборима. Крајње је време да се омиљена фраза „да је будућност у школским клупама” докаже и на делу. Јер господо политичари, професори, предузетници... на тржишту радне снаге за 10 или 20 година, с Финцима и Кинезима, који тренутно остварују најбоље образовне резултате, бориће се и ваша деца и ваши унуци. Покушајте тада да им објасните зашто се за науку 2010. године издвајало 0,3 одсто бруто друштвеног производа, колико је држава трошила и на 250 посланика у Скупштини Србије.