Европски интереси у кућном притвору

За разлику од места генералног секретара Уједињених нација , за које се још од 1981. године европске земље не боре превише, позиција извршног директора Међународног монетарног фонда за Европу није само фотеља традиционално резервисана за Европљанина, већ протеклих година и питање опстанка економско-финансијског брака европских народа.

Питање ко ће наследити Доминика Строс-Кана на месту првог човека ММФ-а тренутно је једна од изузетно важних дилема у Европској унији, будући да управо ова међународна финансијска институција у протеклих неколико година поприлично утиче на финансијску стабилност Европе.

Немачка канцеларка Ангела Меркел је рекла да Европљани инсистирају да „њихов човек” буде на челу ММФ-а због проблема у еврозони, али заправо се та изјава чини као својеврсни еуфемизам за прави разлог – новац. И то немали новац, већ десетине милијарди долара које могу да буду пресудне за одржање еврозоне, али и целе Европске уније.

Колико је Европи од избијања глобалне економске и финансијске кризе значајан ММФ, најбоље осликавају резултати рада Строс-Кана, који тренутно у кућном притвору чека процес за наводно почињено сексуално злостављање. Када је крајем 2007. Строс-Кан именован за извршног директора ММФ-а, ова институција је била практично релативно неважан међународни фонд који је државама пружао подршку за одржање буџетске стабилности, при чему је укупан обим датих кредита ММФ-а износио око десет милијарди долара.

Услед глобалне кризе „непоправљиви француски љубавник” успео је да убеди земље чланице да практично драстично повећају кредитирање посрнулих економија, при чему је две трећине одобрених кредита отишло управо у земље ЕУ. Земље чланице ММФ-а су 2009. одобриле Строс-Кану укупни капацитет од вртоглавих 750 милијарди долара, тако да Европа заиста има зашто да се помучи у лобирању да „њен човек” преузме контролу над тим новцем.

Само Грчка, Ирска и Португалија су од Фонда већ добиле укупно 92 милијарде долара, а судећи према резултатима (не)опоравка грчке економије, велика је вероватноћа да ће Атина морати да реструктурише дуг, наравно уз помоћ бретонвудске институције.

Док Берлин, Париз и Лондон тврде да је европском кандидату за шефа ММФ-а предност то што ће знати политичку ситуацију у Европи, начин одлучивања и финансијску бирократију у ЕУ, управо ове аргументе користе представници Бразила, Кине, Русије и Турске у доказивању тезе зашто ће Европљанин бити непогодан кандидат.

Према тврдњама појединих експерата, за будућност европске монетарне уније било би чак боље ако би потпуни странац са ауторитетом ММФ поставио на ноге економски ослабљене државе у еврозони. Ипак, европски играчи нису спремни да прихвате евентуалну строгост и бескомпромисност неког кинеског или бразилског шефа ММФ-а, који би можда био тврд преговарач при давању међународних кредита исто онако како су према земљама у развоју били Строс-Канови претходници у другој половини прошлог века.

Инсистирање Берлина, Париза и Лондона на џентлменском споразуму од Другог светског рата да Европљани држе позицију шефа ММФ-а, а Американци шефа Светске банке има и још један аспект. Нови пакети помоћи ММФ-а Европи директно би заштитили интересе немачких, француских, али и британских банака. Француске и немачке банке су главни кредитори, али и власници државних обвезница Грчке, Шпаније и Португалије, а сличан је интерес и британских банака у Ирској.

Ангела Меркел и Никола Саркози добро знају да би финансијско урушавање Грчке одмах изазвало домино ефекат – урушавање еврозоне, а потом и самог политичког концепта уједињења европских народа, односно Европске уније као творевине. Европа не жели своју судбину да стави у руке Кине, Русије или Бразила. Да ли ће у томе и успети – умногоме ће зависити од подршке Вашингтона.

Ненад Радичевић