Најбољи Шуман на свету

Потпуно изузетни клавирски реситал приредила је у Галерији САНУ Београђанка Милица Јелача Јовановић. Потекла из породице музичара, магистрирала на чувеном конзерваторијуму „Чајковски”, пронела је лепоту словенске пијанистичке рафинираности широм Европе и Америке, где је и докторирала.

Њен програм био је пре свега емотивно али и интелектуално осмишљен: најпре, дело нашег аутора, Владана Радовановића – „Три прелида” у којима је откала неке нове, шумановске и прокофјевске боје, потом три композиције које су њој посвећене, Лесли Сомер, њене колегинице са Универзитета у Белингаму, која је епски драматично и акордски бујно клавиром дочарала немире и гласове ноћи, потом сарајевског композитора Игора Карача који је „Ноктурном” написаним ове године проговорио готово шопеновски, са певом мелодије у десној руци и рубатима у темпу и „Емпромптијем” из 2007. Роџера Бригса у коме је у високом регистру клавира постигла готово клавсенску звучност, а у средњем, драматичном делу необична, пенаста арпеђа, ефемерна и крајње суптилна.

Ипак, врхунац изражајности Милица Јелача Јовановић постигла је у „Играма Давидових савезника” опус 6 Роберта Шумана, што је било и за очекивати јер смо уметницу и запамтили по незаборавној интерпретацији његовог клавирског концерта, у чије је танане поре умела да проникне још као девојчица. Она Шумана свира, чини ми се, најбоље на свету, са поцртаном експресијом, акордски снажно – али без икакве грубости, поетизирано – али без сентименталности, са прецизно дозираним педалом, са типично његовим дуалистичким расположењима, изванредно читајући унутрашње немире и душу партитуре. Сјајно је осмислила сваку ноту, изнијансирала сваку фразу, надовезала сопствено маштање на имагинацију Шуманових нота. Под „Давидовим савезом” Шуман је подразумевао себе и своје саборце за нову и квалитетну музику; да је жив и данас вероватно би у „Давидово савезништво” са одушевљењем примио и Милицу Јелача Јовановић!