Нису криви увек други

Политика добросуседства нема разумну алтернативу. Без добрих односа и свестране сарадње са суседним земљама не може се говорити о повољном међународном положају земље и успешној спољној политици, нити је могуће обезбедити успешан развој, безбедност, мир и стабилност у региону.

После октобарских демократских промена у Србији, нова власт се определила за политику развоја добрих односа и сарадње са суседима. У најновијем годишњем извештају Европске комисије констатује се да Србија доприноси регионалној сарадњи и побољшавању односа са суседима. Пракса показује да је, упркос оптерећењима из прошлости, заједничким напорима свих држава у региону могућ успешан развој добросуседства и узајамно корисне сарадње. Томе доприноси и околност што су се све земље у региону определиле за демократске промене и политику укључивања у процесе интеграција у Европи.

У последње време, међутим, све су чешће тврдње да у регионалној сарадњи друге земље добијају знатно више од Србије која се понаша неодлучно и уздржано, док оне наступају агресивно. Поставља се и питање да ли ми уопште имамо националну политику према суседима. Олако се упућују тешке критике суседима – оптужују се за антисрпство, и шаљу се ултимативне поруке којима се условљава развој односа и сарадње. Наглашава се да наша добра воља мора имати границе.

Анимозитет према властима у Црној Гори и Милу Ђукановићу, и незадовољство што је Црна Гора постала независна, подигнути су на ниво наше званичне политике, при чему се црногорска политика карактерише као антисрпска.

Реаговања у Србији на посету Црној Гори председника владе Косова Агима Чекуа нису лишена контекста претњи. У Скупштини Србије чули су се чак захтеви да Србија прекине дипломатске односе са Црном Гором. Агим Чеку је, иначе, посетио низ земаља: САД, Француску, Словачку, а ускоро иде у Словенију. Очекује се и његова посета Русији.

Србија ће ускоро морати да се суочи са ситуацијом да развија односе и сарадњу са државама које ће, по свему судећи, признати независно Косово. У противном, земља ће се наћи у (само)изолацији, са несагледивим проблемима и последицама.

Приликом закључивања новог споразума о специјалним паралелним односима Србије и Републике Српске заобиђене су власти БиХ што је обновило сумње у вези са намерама Србије кад је у питању Република Српска. Поједини представници БиХ су то оценили као мешање Србије у унутрашње послове Босне и Херцеговине. Односи Србије и БиХ су очигледно погоршани. Ово је пример контрапродуктивног потеза којим је због предизборних страначких потреба у Републици Српској, али и у Србији, жртвован државни интерес Србије – добросуседски односи са БиХ.

Категоричне тврдње да су тржишта неких суседних земаља (Словенија, Хрватска) затворена за нашу привреду, док је Србија отворена, нетачне су и неконструктивне. Ако и постоје извесна ограничења за наш привредни наступ, онда је то могуће превазићи кроз редовну активност дипломатије чији је задатак да обезбеди повољне услове на реципрочној основи. Наш изостанак са тржишта других земаља је пре свега последица слабости наше привреде и недостатка иницијатива и организованости да изборимо своје место у конкуренцији на светском тржишту. Огроман спољнотрговински дефицит Србије то најбоље илуструје. Наши проблеми се не могу решити пребацивањем кривице на друге.

На непримерен начин се покреће и питање политике Србије у вези са заштитом права Срба у суседним земљама, које – тврди се – не поштују европске норме и Србима не обезбеђују права која уживају њихови сународници код нас. Брига за Србе који живе у другим земљама је легитимно право Србије и на томе је доста учињено у договорима са земљама у којима живе наши људи. Само у условима добрих односа Србије са другим државама може се обезбедити одговарајући положај наших мањина. Свако заоштравање у вези са тим може бити контрапродуктивно.

Потребно је много добре воље, мудрости и одговорности како би се превазилазило негативно наслеђе прошлости и развијали добри односи са суседима. Поново се, међутим, измишљају непријатељи Србије и Срба, уместо да се стварају пријатељи и партнери. Оживљавање понашања које је било својствено Милошевићевом режиму, објективно води ревизији спољне политике усвојене после демократских промена које су земљу вратиле из дубоке изолације у међународну заједницу.

Повратком на ранија понашања Србија се суочава с опасношћу да постане извор нестабилности на Балкану, са свим негативним последицама које из тога могу проистећи.