Nisu krivi uvek drugi

Politika dobrosusedstva nema razumnu alternativu. Bez dobrih odnosa i svestrane saradnje sa susednim zemljama ne može se govoriti o povoljnom međunarodnom položaju zemlje i uspešnoj spoljnoj politici, niti je moguće obezbediti uspešan razvoj, bezbednost, mir i stabilnost u regionu.

Posle oktobarskih demokratskih promena u Srbiji, nova vlast se opredelila za politiku razvoja dobrih odnosa i saradnje sa susedima. U najnovijem godišnjem izveštaju Evropske komisije konstatuje se da Srbija doprinosi regionalnoj saradnji i poboljšavanju odnosa sa susedima. Praksa pokazuje da je, uprkos opterećenjima iz prošlosti, zajedničkim naporima svih država u regionu moguć uspešan razvoj dobrosusedstva i uzajamno korisne saradnje. Tome doprinosi i okolnost što su se sve zemlje u regionu opredelile za demokratske promene i politiku uključivanja u procese integracija u Evropi.

U poslednje vreme, međutim, sve su češće tvrdnje da u regionalnoj saradnji druge zemlje dobijaju znatno više od Srbije koja se ponaša neodlučno i uzdržano, dok one nastupaju agresivno. Postavlja se i pitanje da li mi uopšte imamo nacionalnu politiku prema susedima. Olako se upućuju teške kritike susedima – optužuju se za antisrpstvo, i šalju se ultimativne poruke kojima se uslovljava razvoj odnosa i saradnje. Naglašava se da naša dobra volja mora imati granice.

Animozitet prema vlastima u Crnoj Gori i Milu Đukanoviću, i nezadovoljstvo što je Crna Gora postala nezavisna, podignuti su na nivo naše zvanične politike, pri čemu se crnogorska politika karakteriše kao antisrpska.

Reagovanja u Srbiji na posetu Crnoj Gori predsednika vlade Kosova Agima Čekua nisu lišena konteksta pretnji. U Skupštini Srbije čuli su se čak zahtevi da Srbija prekine diplomatske odnose sa Crnom Gorom. Agim Čeku je, inače, posetio niz zemalja: SAD, Francusku, Slovačku, a uskoro ide u Sloveniju. Očekuje se i njegova poseta Rusiji.

Srbija će uskoro morati da se suoči sa situacijom da razvija odnose i saradnju sa državama koje će, po svemu sudeći, priznati nezavisno Kosovo. U protivnom, zemlja će se naći u (samo)izolaciji, sa nesagledivim problemima i posledicama.

Prilikom zaključivanja novog sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima Srbije i Republike Srpske zaobiđene su vlasti BiH što je obnovilo sumnje u vezi sa namerama Srbije kad je u pitanju Republika Srpska. Pojedini predstavnici BiH su to ocenili kao mešanje Srbije u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine. Odnosi Srbije i BiH su očigledno pogoršani. Ovo je primer kontraproduktivnog poteza kojim je zbog predizbornih stranačkih potreba u Republici Srpskoj, ali i u Srbiji, žrtvovan državni interes Srbije – dobrosusedski odnosi sa BiH.

Kategorične tvrdnje da su tržišta nekih susednih zemalja (Slovenija, Hrvatska) zatvorena za našu privredu, dok je Srbija otvorena, netačne su i nekonstruktivne. Ako i postoje izvesna ograničenja za naš privredni nastup, onda je to moguće prevazići kroz redovnu aktivnost diplomatije čiji je zadatak da obezbedi povoljne uslove na recipročnoj osnovi. Naš izostanak sa tržišta drugih zemalja je pre svega posledica slabosti naše privrede i nedostatka inicijativa i organizovanosti da izborimo svoje mesto u konkurenciji na svetskom tržištu. Ogroman spoljnotrgovinski deficit Srbije to najbolje ilustruje. Naši problemi se ne mogu rešiti prebacivanjem krivice na druge.

Na neprimeren način se pokreće i pitanje politike Srbije u vezi sa zaštitom prava Srba u susednim zemljama, koje – tvrdi se – ne poštuju evropske norme i Srbima ne obezbeđuju prava koja uživaju njihovi sunarodnici kod nas. Briga za Srbe koji žive u drugim zemljama je legitimno pravo Srbije i na tome je dosta učinjeno u dogovorima sa zemljama u kojima žive naši ljudi. Samo u uslovima dobrih odnosa Srbije sa drugim državama može se obezbediti odgovarajući položaj naših manjina. Svako zaoštravanje u vezi sa tim može biti kontraproduktivno.

Potrebno je mnogo dobre volje, mudrosti i odgovornosti kako bi se prevazilazilo negativno nasleđe prošlosti i razvijali dobri odnosi sa susedima. Ponovo se, međutim, izmišljaju neprijatelji Srbije i Srba, umesto da se stvaraju prijatelji i partneri. Oživljavanje ponašanja koje je bilo svojstveno Miloševićevom režimu, objektivno vodi reviziji spoljne politike usvojene posle demokratskih promena koje su zemlju vratile iz duboke izolacije u međunarodnu zajednicu.

Povratkom na ranija ponašanja Srbija se suočava s opasnošću da postane izvor nestabilnosti na Balkanu, sa svim negativnim posledicama koje iz toga mogu proisteći.