Осетија није Космет

Житељи Јужне Осетије потврдили су на референдуму одржаном у недељу спремност да се издвоје из матичне републике Грузије. Пребројавање гласова је показало да чак 99 процената Јужноосетина жели растанак од централне власти у Тбилисију.
Даљи кораци такође су већ зацртани. Преслаба да са свега 70.000 становника опстане самостално, Јужна Осетија ће тражити присаједињење суседној Северној Осетији, а тиме и – Руској Федерацији. Тако ствари стоје кад се гледају из перспективе Цхинвалија.

Недељним изјашњавањем ера референдума у бившим совјетским републикама би, барем за сада, била закључена. Наиме, сличан посао су још раније обавили Абхазија (такође покрајина у Грузији) и Придњестровље (део Молдавије). Додуше, међународна заједница је унапред јасно рекла да никакву овако изражену вољу грађана неће признати, али они који се баве спољном политиком истичу да је чак и такво реаговање света знак да су неке ствари, ипак, примљене к знању.

За балкански простор поменути референдуми имају посебну важност, поготово што се често, углавном неадекватно, стављају у контекст решавања проблема Косова и Метохије.

Треба рећи да Јужна Осетија, Абхазија и Придњестровље имају чврсте везе са Русијом – како етничке, верске и културне тако и економске и политичке. Тамошњи житељи некада су били совјетски грађани, а тло на којем опстају било је део заједничког Совјетског Савеза. Велика већина њих и данас имају руске пасоше...

За разлику од поменутог, на Космету се ствари крећу у супротном смеру. Чињеница је да се већинско албанско становништво у покрајини етнички, верски, културно, па и политички приклања Албанији, па на независност гледају као на прелазни степеник ка том циљу. А Албанија и Србија никада нису биле у заједничкој држави попут Грузије, Молдавије и Русије (мада је било и таквих идеја). Ту и настаје пат позиција коју би многи из међународне заједнице, у недостатку правних ослонаца, најрадије разрешили насилним путем и – новим кројењем граница.

С друге стране, осамостаљење Јужне Осетије, Абхазије и Придњестровља могло би и те како да послужи као образац за решавање питања Републике Српске, Херцег Босне, па можда и Републике Српске Крајине у односу на републике бивше заједничке државе – СФРЈ. После једног растакања следи друго, и тако даље...

Зато је и те како важно како ће на све реаговати званична Москва. Овде жеље житеља република и покрајина ван територије Русије, за сада, третирају као адуте којим би могли да одговоре на ширење НАТО-а на исток, али и као принципе који би савезницима с других простора требало да дају довољно маневарског простора за деловање. Председник Владимир Путин не пропушта да истакне како три побуњене покрајине и даље сматра нераскидивим деловима њихових матичних република, али и да ће на свако насилно доказивање тога од стране централних власти у Тбилисију или Кишињеву, такође, одговорити силом.

Но, вратимо се нашим просторима. Приметно је, наиме, да се став Москве по питању решавања овдашњих проблема значајно искристалисао од онога тренутка када је Скупштина Србије јасно ставила до знања да Космет сматра неотуђивим делом територије Републике Србије, што је потврђено и недавним референдумом. Другим речима, реч народа, каква год била, има своју тежину.

Све остало је огољена сила.