Где је све тражен и виђан

Спекулације и нагађања о јавном појављивању генерала Ратка Младића на венчањима и сахранама, у београдским ресторанима, на фудбалским и кошаркашким утакмицама, Кошутњаку, Ади Циганлији, а последњи пут маја 2000. године на утакмици Партизан – Ријека, у непосредној близини тадашњег премијера Мирка Марјановића, створиле су фаму о неухватљивом човеку коме не могу наудити здружени напори светских обавештајних служби.

Откако је 1995. године подигнута хашка оптужница против њега, Младић није пропуштао прилику да се, готово маркетиншки дозирано, с времена на време појави у јавности и тако одржи популарност и готово слепо поштовање које многи Срби и данас гаје према њему.

По извештавању различитих медија с подручја бивше СФРЈ, генерал Младић је 1996. године прешао границу између Србије и Босне и Херцеговине и након тога је „виђен” у Београду где је, у друштву Веселина Шљиванчанина, присуствовао сахрани генерала Ђорђа Ђукића, такође хашког оптуженика. У априлу 1997. године Младић је наводно примећен и на једној кошаркашкој утакмици у Београду, а у јулу исте године није пропустио венчање свог сина. Последњи интервју дао је Ројтерсу 16. априла 1999. године.

Генерал Младић има кућу у такозваном Дипломатском насељу у Улици Благоја Паровића број 117 на Бановом брду. Становници тог краја у више наврата су током 2000. и 2001. године изјављивали домаћим и страним медијима да Младић често џогира оном истом трим-стазом на којој је отет Иван Стамболић, као и да понекад зна да наврати и у пекару „Ђуровски” да купи свеж хлеб. Неки се чак куну да је генерал више пута гласао као држављанин Савезне Републике Југославије.

Његове београдске комшије објашњавале су како генерал, у време док трају акције Сфора за хапшење хашких оптуженика, често зна да преспава у свом стану у Улици Петра Лековића, која се налази недалеко од његове куће. Једне вечери, наводно, сви станари ове зграде изашли су из својих станова протестујући због његовог присуства и тражећи од њега да напусти зграду, што је он у вечерњим часовима и учинио.

Америчка штампа писала је да је у марту 2001. године Младић виђен на утакмици фудбалских репрезентација Југославије и Кине у Београду. Младић је, наводно, на утакмицу дошао са осам телохранитеља, а један југословенски фудбалски званичник чак је посведочио да „генерал долази на сваку утакмицу југословенске репрезентације”.

Према писању сарајевског „Дневног аваза”, Ратко Младић од половине 2001. године живи у Ваљеву. Младић је живео у војној згради са 12 станова, с тим што је два стана користио он, док су четири била намењена његовом обезбеђењу.

„Аваз” је тврдио како је Младић у РС последњи пут био 21. јуна 2001. године, када је на гробљу у Миљевићима код Сарајева присуствовао на парастосу свог брата. Приликом боравка у Миљевићима користио је аутомобил „опел вектра” металик сребрне боје регистарских таблица ВА 154-74. Да подсетимо, мештани ваљевског краја клели су се да су Младића половином 2001. године виђали у Муселимовом конаку Народног музеја, или како се купа у затвореном базену хотела бање Врујци. Виђен је и у храму Покрова пресвете Богородице и на ручку у ваљевском хотелу „Гранд”, где је присуствовао свадби кћерке једног од својих некадашњих блиских сарадника.

Хрватска обавештајна служба тврдила је да је током 2002. године најмање три пута тачно лоцирала кретање Ратка Младића, о чему је сваки пут обавештавала Сфор, који је из непознатих разлога пропустио да га ухапси. Сва три пута Рако Младић је наводно боравио у Републици Српској, где је „једном приликом присуствовао и једној сахрани”.

Према изјавама неименованих извора из српске владе из 2002. године, Младић се у то време крио на северу Црне Горе, у селима изнад Никшића. Последњи пут генерал је наводно „виђен” у раним јутарњим сатима 24. марта 2002. године на Топчидерском гробљу, где је давао седмогодишњи помен својој кћерки.

Када је средином 2002. године тужилаштво Хашког трибунала од званичног Београда затражило да ухапси генерала Младића, званично му је повучено обезбеђење и одузете пропуснице за улазак у војне објекте. Истина је заправо да су припадници Војске тадашње СЦГ имали велике проблеме са истеривањем Младића из касарни.

Наши саговорници кажу да су први проблеми са Младићем настали када је 11. априла 2002. године донет Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. Наши извори тврде да је тадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије Небојша Павковић послао два генерала војске да Младићу пренесу поруку да напусти војне објекте.

„Прави инциденти почели су када је 15. маја исте године расписана потерница за њим. Војска је хтела да га принудно исели из касарни, али он то није хтео. Било је и претњи да ће доћи до оружаних сукоба ако припадници Војске СЦГ покушају да му откажу гостопримство. Младић је био у тешком психичком стању због неизвесне будућности и због заштите која му је у том тренутку била преко потребна”, прича наш саговорник.

И поред свега, он је коначно био присиљен да напусти војне објекте у јуну 2002. године, када је напустио објекат „Страгари”, подно Рудника код Горњег Милановца, у пратњи Србољуба Николића, сада пензионисаног официра Војнобезбедносне агенције (ВБА). Сам Николић испричао је новинару „Политике” неколико година после тог догађаја да је у то време радио у Управи за безбедност Војске (садашња ВБА) и да је Младића последњи пут видео у мају 2002, када је организовао његов одлазак из касарне у Топчидеру, у којој је био после боравка у „Страгарима”. Николић је објаснио да је, по његовим сазнањима, тада одржан састанак у Генералштабу, где је одлучено да Младић мора да напусти војне објекте и да ће том акцијом руководити генерал Здравко Толимир, такође хашки оптуженик. После тог састанка, неко од претпостављених старешина из Управе за безбедност телефоном је позвао Николића и наредио му да пружи помоћ Јову Ђогу, касније оптуженом за скривање Младића, тако што ће обезбедити возило за Младићев транспорт из објекта Гардијске бригаде у Топчидеру.

– Ђого и ја смо припадници Војске и само смо извршавали наређења. Када ме је Ђого позвао, рекао сам му да је возило спремно, али да немам возача. Одговорио је да ће се он за то побринути. Када је дошао возач дао сам му кључеве од „југа флориде”. Убрзо је дошло друго возило и паркирало се у мрачном и пошумљеном делу касарне. Нисам видео људе из Младићевог обезбеђења, али сам чуо како он издаје наређења да се угасе светла и пребаце ствари из једног у друго возило. Тада нисам видео Ђога, али сам чуо његов глас. Младић је затим с пратиоцима сео у „флориду” и изашао кроз капију у Булевару мира. После више од 40 минута возач који је одвезао „флориду” вратио је возило у касарну. Када је акција окончана о свему сам известио генерала Ацу Томића, тадашњег начелника Управе безбедности Војске Југославије – описао је Николић Младићев одлазак из касарне.

Све до 2006. године када су обавештајне службе реконструисале његово кретање није се знало где се он налази. До тада је било пуно оних који су покушали да заварају Младићев траг, па тада су тако тврдили да је Младић преко својих контаката успео да се пребаци у Чеченију, одакле је наставио за Ирак. Неки су тврдили и да је у далеком Заиру. Ипак, по свему судећи, Младић је био у Србији, тачније на Новом Београду.

(Дез)информацијама овде није крај, судећи по пријавама које су добијали оперативци БИА. По њима, Младић се крио у манастиру код Овчар Бање, али и у приватној београдској клиници „Анлаве”. Генерал је, према појединим причама, купио напуштено сеоско домаћинство у селу Бобово, испод планине Медведник, где се такође крио средином 2004. године. Виђан је и на стадионима Црвене звезде и Партизана, али и на клиници ВМА у Београду, где се наводно редовно лечио и посећивао пријатеље.

Појављивале су се и информације да се Младић крије у Републици Српској. Људи су га наводно виђали и по Романији, бањи Врујци, Панчеву, на Златибору, Церу, Повлену...

Мештани приобаља Дрине често су га „виђали” како у чамцу прелази с једне на другу обалу. Такође, код села Вишеслава посветио се својој великој љубави – лову на дивље патке.

Свака информација је била проверавана. Средином 2002. године, службе задужене за његово лоцирање сумњају да је Младић боравио у Русији, а да се по повратку крио у манастирима, у Острогу и у Требињу. Почетком јануара 2003. године, полиција је у потрази за генералом проверавала подручје у околини Лознице, код Тршића, а затим се сумњало да се Младић крије у Зворнику.

У Ваљеву се наводно бавио пчеларством, па чак и продавао мед околним кафанама. Зато је крајем септембра 2004. и организована потрага за њим по пчелињацима око Ваљева. Још невероватније од „генерала који продаје мед” биле су тврдње да је он у хотелу „Гранд” на Копаонику свирао хармонику и забављао присутне.

Крајем 2005. и почетком 2006. године, Младић се, наводно, крио на Бановом брду, у Београду. Полиција је у новембру 2005. блокирала целу Чукарицу, јер је Младић виђен како са непознатом женом и са кофером у руци излази из таксија. Виђали су га и на пијаци на Бановом брду, како носи хлеб и новине, али и на Топчидерском гробљу, где му је сахрањена кћерка Ана. Безбедносне снаге су на сваке Задушнице, али и годишњицу смрти његове ћерке, окруживале ово гробље, надајући се да ће одбегли генерал да се појави.

Најузбудљивије је било крајем фебруара 2006. године, када је Србијом протутњала вест да је Младић ухапшен на планини Цер, 100 километара југозападно од Београда, на граници са БиХ, да је пребачен у Тузлу и да је већ на путу за Хаг. А онда је у јуну 2006. Дел Понтеова изјавила да је генерал виђен у Београду „у шопингу”. Пре тога се, у мају исте године, наводно кретао према Устипрачи, у источном делу РС, у црвеном „голфу 3”, у пратњи џипа и неколико других возила.

После тога се причало да се одбегли генерал крије у старом Титовом војном бункеру, на граници Србије са Македонијом. Наводно се тамо бавио сточарством и поседовао је 150 оваца.

Када је БИА реконструисала његово кретање, видело се заправо да је Младић живео углавном на Новом Београду, у становима на адресама: Јурија Гагарина број 118 и 183, Пеђе Милосављевића 24, Трећи булевар 48, Црнотравска 1г и Владимира Поповића 24. У почетку се крио у Улици Пеђе Милосављевића број 24. Након тога прелази у стан у Улици Јурија Гагарина број 183. Хашки бегунац се у овом стану скривао све до 1. октобра 2002, а затим прелази у стан у Трећем булевару број 48 који је изнајмљен до краја фебруара 2003. године. Ту је, међутим, провео само 45 дана. Јатаци одбеглог генерала затим пребацују у стан у Црнотравској улици број 1г. На поменутој адреси Младић је боравио наредних четири до пет дана. Након тога се сели у Улицу Владимира Поповића број 24. И овде се, као и на претходним адресама, не задржава дуже. Следе селидбе из стана у Улици Јурија Гагарина 134, где се скривао 15 дана, затим у суседну зграду број 118, где остаје све до 31. децембра 2005. године. Станове у којима се крио путем огласа изнајмљивали су за 250 до 400 евра његови јатаци. Они су организовали и превоз, плаћали комуналне трошкове, снабдевали га храном и телефонским картицама 064 и 063 и допунама.

После тога, све до јучерашњег хапшења, није било прецизних података где се Младић све налазио. По информацијама грађана који су на телефон 9191 пријављивали кретање Ратка Младића, оперативци Безбедносно-информативне агенције за најтраженијим хашким бегунцем трагали су у Нишу, селу Петина код Крушевца, у београдском насељу Церак...

Својевремено су постојале информације из Ниша, и то за поједине професоре универзитета који су у наставној делатности имали контакте са представницима ратног руководства Републике Српске. Од грађана је добијена и информација да је Младић виђен у лову у селу Петина, што је представљало озбиљну индицију јер се у том селу скривао Милан Мартић. Неколико дојава било је и да се Младић крије на Цераку. И по тим информацијама спроведене су озбиљне провере због великог броја војних официра и пензионера који живе у овом београдском насељу.

Ове информације нису довеле до конкретних резултата.