Gde je sve tražen i viđan

Spekulacije i nagađanja o javnom pojavljivanju generala Ratka Mladića na venčanjima i sahranama, u beogradskim restoranima, na fudbalskim i košarkaškim utakmicama, Košutnjaku, Adi Ciganliji, a poslednji put maja 2000. godine na utakmici Partizan – Rijeka, u neposrednoj blizini tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića, stvorile su famu o neuhvatljivom čoveku kome ne mogu nauditi združeni napori svetskih obaveštajnih službi.

Otkako je 1995. godine podignuta haška optužnica protiv njega, Mladić nije propuštao priliku da se, gotovo marketinški dozirano, s vremena na vreme pojavi u javnosti i tako održi popularnost i gotovo slepo poštovanje koje mnogi Srbi i danas gaje prema njemu.

Po izveštavanju različitih medija s područja bivše SFRJ, general Mladić je 1996. godine prešao granicu između Srbije i Bosne i Hercegovine i nakon toga je „viđen” u Beogradu gde je, u društvu Veselina Šljivančanina, prisustvovao sahrani generala Đorđa Đukića, takođe haškog optuženika. U aprilu 1997. godine Mladić je navodno primećen i na jednoj košarkaškoj utakmici u Beogradu, a u julu iste godine nije propustio venčanje svog sina. Poslednji intervju dao je Rojtersu 16. aprila 1999. godine.

General Mladić ima kuću u takozvanom Diplomatskom naselju u Ulici Blagoja Parovića broj 117 na Banovom brdu. Stanovnici tog kraja u više navrata su tokom 2000. i 2001. godine izjavljivali domaćim i stranim medijima da Mladić često džogira onom istom trim-stazom na kojoj je otet Ivan Stambolić, kao i da ponekad zna da navrati i u pekaru „Đurovski” da kupi svež hleb. Neki se čak kunu da je general više puta glasao kao državljanin Savezne Republike Jugoslavije.

Njegove beogradske komšije objašnjavale su kako general, u vreme dok traju akcije Sfora za hapšenje haških optuženika, često zna da prespava u svom stanu u Ulici Petra Lekovića, koja se nalazi nedaleko od njegove kuće. Jedne večeri, navodno, svi stanari ove zgrade izašli su iz svojih stanova protestujući zbog njegovog prisustva i tražeći od njega da napusti zgradu, što je on u večernjim časovima i učinio.

Američka štampa pisala je da je u martu 2001. godine Mladić viđen na utakmici fudbalskih reprezentacija Jugoslavije i Kine u Beogradu. Mladić je, navodno, na utakmicu došao sa osam telohranitelja, a jedan jugoslovenski fudbalski zvaničnik čak je posvedočio da „general dolazi na svaku utakmicu jugoslovenske reprezentacije”.

Prema pisanju sarajevskog „Dnevnog avaza”, Ratko Mladić od polovine 2001. godine živi u Valjevu. Mladić je živeo u vojnoj zgradi sa 12 stanova, s tim što je dva stana koristio on, dok su četiri bila namenjena njegovom obezbeđenju.

„Avaz” je tvrdio kako je Mladić u RS poslednji put bio 21. juna 2001. godine, kada je na groblju u Miljevićima kod Sarajeva prisustvovao na parastosu svog brata. Prilikom boravka u Miljevićima koristio je automobil „opel vektra” metalik srebrne boje registarskih tablica VA 154-74. Da podsetimo, meštani valjevskog kraja kleli su se da su Mladića polovinom 2001. godine viđali u Muselimovom konaku Narodnog muzeja, ili kako se kupa u zatvorenom bazenu hotela banje Vrujci. Viđen je i u hramu Pokrova presvete Bogorodice i na ručku u valjevskom hotelu „Grand”, gde je prisustvovao svadbi kćerke jednog od svojih nekadašnjih bliskih saradnika.

Hrvatska obaveštajna služba tvrdila je da je tokom 2002. godine najmanje tri puta tačno locirala kretanje Ratka Mladića, o čemu je svaki put obaveštavala Sfor, koji je iz nepoznatih razloga propustio da ga uhapsi. Sva tri puta Rako Mladić je navodno boravio u Republici Srpskoj, gde je „jednom prilikom prisustvovao i jednoj sahrani”.

Prema izjavama neimenovanih izvora iz srpske vlade iz 2002. godine, Mladić se u to vreme krio na severu Crne Gore, u selima iznad Nikšića. Poslednji put general je navodno „viđen” u ranim jutarnjim satima 24. marta 2002. godine na Topčiderskom groblju, gde je davao sedmogodišnji pomen svojoj kćerki.

Kada je sredinom 2002. godine tužilaštvo Haškog tribunala od zvaničnog Beograda zatražilo da uhapsi generala Mladića, zvanično mu je povučeno obezbeđenje i oduzete propusnice za ulazak u vojne objekte. Istina je zapravo da su pripadnici Vojske tadašnje SCG imali velike probleme sa isterivanjem Mladića iz kasarni.

Naši sagovornici kažu da su prvi problemi sa Mladićem nastali kada je 11. aprila 2002. godine donet Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Naši izvori tvrde da je tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković poslao dva generala vojske da Mladiću prenesu poruku da napusti vojne objekte.

„Pravi incidenti počeli su kada je 15. maja iste godine raspisana poternica za njim. Vojska je htela da ga prinudno iseli iz kasarni, ali on to nije hteo. Bilo je i pretnji da će doći do oružanih sukoba ako pripadnici Vojske SCG pokušaju da mu otkažu gostoprimstvo. Mladić je bio u teškom psihičkom stanju zbog neizvesne budućnosti i zbog zaštite koja mu je u tom trenutku bila preko potrebna”, priča naš sagovornik.

I pored svega, on je konačno bio prisiljen da napusti vojne objekte u junu 2002. godine, kada je napustio objekat „Stragari”, podno Rudnika kod Gornjeg Milanovca, u pratnji Srboljuba Nikolića, sada penzionisanog oficira Vojnobezbednosne agencije (VBA). Sam Nikolić ispričao je novinaru „Politike” nekoliko godina posle tog događaja da je u to vreme radio u Upravi za bezbednost Vojske (sadašnja VBA) i da je Mladića poslednji put video u maju 2002, kada je organizovao njegov odlazak iz kasarne u Topčideru, u kojoj je bio posle boravka u „Stragarima”. Nikolić je objasnio da je, po njegovim saznanjima, tada održan sastanak u Generalštabu, gde je odlučeno da Mladić mora da napusti vojne objekte i da će tom akcijom rukovoditi general Zdravko Tolimir, takođe haški optuženik. Posle tog sastanka, neko od pretpostavljenih starešina iz Uprave za bezbednost telefonom je pozvao Nikolića i naredio mu da pruži pomoć Jovu Đogu, kasnije optuženom za skrivanje Mladića, tako što će obezbediti vozilo za Mladićev transport iz objekta Gardijske brigade u Topčideru.

– Đogo i ja smo pripadnici Vojske i samo smo izvršavali naređenja. Kada me je Đogo pozvao, rekao sam mu da je vozilo spremno, ali da nemam vozača. Odgovorio je da će se on za to pobrinuti. Kada je došao vozač dao sam mu ključeve od „juga floride”. Ubrzo je došlo drugo vozilo i parkiralo se u mračnom i pošumljenom delu kasarne. Nisam video ljude iz Mladićevog obezbeđenja, ali sam čuo kako on izdaje naređenja da se ugase svetla i prebace stvari iz jednog u drugo vozilo. Tada nisam video Đoga, ali sam čuo njegov glas. Mladić je zatim s pratiocima seo u „floridu” i izašao kroz kapiju u Bulevaru mira. Posle više od 40 minuta vozač koji je odvezao „floridu” vratio je vozilo u kasarnu. Kada je akcija okončana o svemu sam izvestio generala Acu Tomića, tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije – opisao je Nikolić Mladićev odlazak iz kasarne.

Sve do 2006. godine kada su obaveštajne službe rekonstruisale njegovo kretanje nije se znalo gde se on nalazi. Do tada je bilo puno onih koji su pokušali da zavaraju Mladićev trag, pa tada su tako tvrdili da je Mladić preko svojih kontakata uspeo da se prebaci u Čečeniju, odakle je nastavio za Irak. Neki su tvrdili i da je u dalekom Zairu. Ipak, po svemu sudeći, Mladić je bio u Srbiji, tačnije na Novom Beogradu.

(Dez)informacijama ovde nije kraj, sudeći po prijavama koje su dobijali operativci BIA. Po njima, Mladić se krio u manastiru kod Ovčar Banje, ali i u privatnoj beogradskoj klinici „Anlave”. General je, prema pojedinim pričama, kupio napušteno seosko domaćinstvo u selu Bobovo, ispod planine Medvednik, gde se takođe krio sredinom 2004. godine. Viđan je i na stadionima Crvene zvezde i Partizana, ali i na klinici VMA u Beogradu, gde se navodno redovno lečio i posećivao prijatelje.

Pojavljivale su se i informacije da se Mladić krije u Republici Srpskoj. Ljudi su ga navodno viđali i po Romaniji, banji Vrujci, Pančevu, na Zlatiboru, Ceru, Povlenu...

Meštani priobalja Drine često su ga „viđali” kako u čamcu prelazi s jedne na drugu obalu. Takođe, kod sela Višeslava posvetio se svojoj velikoj ljubavi – lovu na divlje patke.

Svaka informacija je bila proveravana. Sredinom 2002. godine, službe zadužene za njegovo lociranje sumnjaju da je Mladić boravio u Rusiji, a da se po povratku krio u manastirima, u Ostrogu i u Trebinju. Početkom januara 2003. godine, policija je u potrazi za generalom proveravala područje u okolini Loznice, kod Tršića, a zatim se sumnjalo da se Mladić krije u Zvorniku.

U Valjevu se navodno bavio pčelarstvom, pa čak i prodavao med okolnim kafanama. Zato je krajem septembra 2004. i organizovana potraga za njim po pčelinjacima oko Valjeva. Još neverovatnije od „generala koji prodaje med” bile su tvrdnje da je on u hotelu „Grand” na Kopaoniku svirao harmoniku i zabavljao prisutne.

Krajem 2005. i početkom 2006. godine, Mladić se, navodno, krio na Banovom brdu, u Beogradu. Policija je u novembru 2005. blokirala celu Čukaricu, jer je Mladić viđen kako sa nepoznatom ženom i sa koferom u ruci izlazi iz taksija. Viđali su ga i na pijaci na Banovom brdu, kako nosi hleb i novine, ali i na Topčiderskom groblju, gde mu je sahranjena kćerka Ana. Bezbednosne snage su na svake Zadušnice, ali i godišnjicu smrti njegove ćerke, okruživale ovo groblje, nadajući se da će odbegli general da se pojavi.

Najuzbudljivije je bilo krajem februara 2006. godine, kada je Srbijom protutnjala vest da je Mladić uhapšen na planini Cer, 100 kilometara jugozapadno od Beograda, na granici sa BiH, da je prebačen u Tuzlu i da je već na putu za Hag. A onda je u junu 2006. Del Ponteova izjavila da je general viđen u Beogradu „u šopingu”. Pre toga se, u maju iste godine, navodno kretao prema Ustiprači, u istočnom delu RS, u crvenom „golfu 3”, u pratnji džipa i nekoliko drugih vozila.

Posle toga se pričalo da se odbegli general krije u starom Titovom vojnom bunkeru, na granici Srbije sa Makedonijom. Navodno se tamo bavio stočarstvom i posedovao je 150 ovaca.

Kada je BIA rekonstruisala njegovo kretanje, videlo se zapravo da je Mladić živeo uglavnom na Novom Beogradu, u stanovima na adresama: Jurija Gagarina broj 118 i 183, Peđe Milosavljevića 24, Treći bulevar 48, Crnotravska 1g i Vladimira Popovića 24. U početku se krio u Ulici Peđe Milosavljevića broj 24. Nakon toga prelazi u stan u Ulici Jurija Gagarina broj 183. Haški begunac se u ovom stanu skrivao sve do 1. oktobra 2002, a zatim prelazi u stan u Trećem bulevaru broj 48 koji je iznajmljen do kraja februara 2003. godine. Tu je, međutim, proveo samo 45 dana. Jataci odbeglog generala zatim prebacuju u stan u Crnotravskoj ulici broj 1g. Na pomenutoj adresi Mladić je boravio narednih četiri do pet dana. Nakon toga se seli u Ulicu Vladimira Popovića broj 24. I ovde se, kao i na prethodnim adresama, ne zadržava duže. Slede selidbe iz stana u Ulici Jurija Gagarina 134, gde se skrivao 15 dana, zatim u susednu zgradu broj 118, gde ostaje sve do 31. decembra 2005. godine. Stanove u kojima se krio putem oglasa iznajmljivali su za 250 do 400 evra njegovi jataci. Oni su organizovali i prevoz, plaćali komunalne troškove, snabdevali ga hranom i telefonskim karticama 064 i 063 i dopunama.

Posle toga, sve do jučerašnjeg hapšenja, nije bilo preciznih podataka gde se Mladić sve nalazio. Po informacijama građana koji su na telefon 9191 prijavljivali kretanje Ratka Mladića, operativci Bezbednosno-informativne agencije za najtraženijim haškim beguncem tragali su u Nišu, selu Petina kod Kruševca, u beogradskom naselju Cerak...

Svojevremeno su postojale informacije iz Niša, i to za pojedine profesore univerziteta koji su u nastavnoj delatnosti imali kontakte sa predstavnicima ratnog rukovodstva Republike Srpske. Od građana je dobijena i informacija da je Mladić viđen u lovu u selu Petina, što je predstavljalo ozbiljnu indiciju jer se u tom selu skrivao Milan Martić. Nekoliko dojava bilo je i da se Mladić krije na Ceraku. I po tim informacijama sprovedene su ozbiljne provere zbog velikog broja vojnih oficira i penzionera koji žive u ovom beogradskom naselju.

Ove informacije nisu dovele do konkretnih rezultata.