Гротескна лепота

Специјално за Политику
БЕЧ, новембра – У бечкој Албертини крајем септембра отворена је изложба Пабла Пикаса под називом "Сликањем против времена". На импресивних хиљаду седам стотина квадратних метара изложено је двеста дела – уља на платну, цртежа, графика и скулптура – која потичу из више од шездесет интернационалних колекција, музеја и галерија. Међу њима су и њујоршки Метрополитен, лондонска Тејт галерија, Музеј краљице Софије из Мадрида и париски Пикасо музеј.

Куратор изложбе у Албертини је Вернер Шпис, бивши директор париског центра Помпидур који се уједно сматра највећим живим експертом за Пикасова дела. Највећа пажња посвећена је последњој фази Пикасовог стваралаштва, такозваној "Жаклин" епохи, која је извршила велики утицај на савремено сликарство.

Пикасо који се 1961. настанио у Мугинсу на југу Француске, сеоцу у коме је адаптирао велико имање "Нотр дам д ла ви", налази највећу инспирацију у својој трећој жени Жаклин Рок која му позира за близу седамдесет актова и портрета. Управо ове позне године његовог сликарства предмет су највеће критике савремених теоретичара уметности; углавном му се пребацују сенилни садизам, понављање и порнографски садржај. Међутим, неоспоран елемент Пикасове "Жаклин" епохе је сликарев страх од старости и пролазности у односу на младост своје, четрдесет пет година млађе, супруге.

Према речима директора Албертине Клауса Албрехта Шредера, управо та касна експресивна фигуративност и гротескне слике лепоте и ружноће, распадања и виталности, постале су полазне тачке савремених сликара од соцреализма Георга Базелица до позних радова канадског експресионисте Филипа Густона.

Изложба је подељена на осам тема: парафразе на Манеов "Доручак у природи", сликар и његов модел, актови, мускетар и тореро, касни цртежи, графике (свите 347 и 156), скулптуре на расклапање и завршна фаза. На самом улазу у изложбени простор може се видети комплетна серија уља на платну као парафраза на Манеов "Доручак у природи". Баш као и Манеов оригинал који је у своје доба наишао на опште неразумевање у чувеном Салону одбијених у Паризу 1863, Пикасова промена композиције и улога протагониста у серији парафраза изазива велико негодовање по своме појављивању. Једна од највећих примедби јесте да је зеленило траве занемарено, што је уједно и критика која Пикаса највише погађа јер му је намера да управо модификоване нијансе зелене боје стави у центар својих варијација.

Пикасо се током педесетих интензивно бави класичним ликовним остварењима познатих сликара шпанске, холандске и француске школе: Веласкезом и Тицијаном (њиховим виђењем Венере), Делакроом, Гиставом Курбеом и Рембрантом. Портрети или појединачни женски актови из 1963. године – приказаних док се одмарају на јастуцима или како посматрају свој одраз у огледалу – инспирисани су Енгровим "Турским купатилом". Тиме што користи туђе мотиве као инспирацију, Пикасо никако не жели да се бави плагијатом већ да се одмери са класицима сликарства. У другој половини шездесетих, непосредно пред своју смрт, све више слика парове упадљиво велике старосне разлике, чиме се директно конфронтира својим поодмаклим годинама и младошћу своје супруге.

Истовремено, сликар се враћа неким од својих ранијих тема као, на пример, кориди. Разјарени бик који својим роговима пробада матадора, његова предимензионирана губица, омлитављено тело жртве и јарке боје њене одеће, мотиви су који се све чешће јављају у Пикасовим делима иза 1966, после тешке операције простате којој је био подвргнут.

У бекству од смрти Пикасове слике постају брже, неповезаније и нервозније. Како то организатор изложбе примећује у својој изјави за новинаре: "Човек има осећај као да иза сваке од њих откуцава сат и како је сликар за свако појединачно платно себи одредио тачан квантум времена."

Сасвим посебна ретроспектива једног од најзначајнијих сликара двадесетог века, удаљена од стила који га је прославио – кубизма – дневно привлачи хиљаде посетилаца радозналих да сазнају нешто више о најзапостављенијој фази Пикасовог ликовног стваралаштва. Изложба траје до 7. јануара следеће године.