Пресудио танак новчаник

Да је неки од данашњих пензионера чија просечна примања не прелазе 13.400 динара последњих двадесетак година уплаћивао себи најниже добровољно пензијско осигурање, пензијски чек би му био бар двоструко већи. Међутим, да ли због страха да њихове додатне уплате доживе судбину пирамидалних банака и остану без вишегодишње штедње, или због вере да ће им државна пензија бити сасвим довољна за старе дане, у Србији данас веома мали број запослених уплаћује себи додатну пензију.

Синиша Николић, председник Управног одбора "Дунав осигурања",  првог пензијског добровољног осигурања, истиче да бојазни код потенцијалних клијената данас не би требало да буде. Бар не у великој мери. Сигурност пласмана средстава фонда на првом je месту, тврди Николић. Највећи део пласмана је у обвезницама старе девизне штедње за које гарантује држава, обвезницaма и акцијама предузећа, као и банкарским депозитима.

Сиромашно и тржште

Од укупно 105.000 оних који су закључили уговор са неким од приватних пензијских фондова о добровољним пензијама, Дунаву-ТБИ припада више од пола – 65.000 чланова, каже Николић. Иако је задовољан овом цифром, будући да су клијенти Дунав-ТБИ и највеће српске фирме – НИС, дуванске индустрије Ниш и Врање, Здравља Лесковац, Инфостан, Градске пијаце... – Николић истиче, да је српско тржиште хартија још увек толико сиромашно да се мало где и може улагати, али и да ће се с временом и та ствар променити, што ће се у великој мери одразити и на приписану добит компаније, односно сваког од чланова добровољног пензијског осигурања.

Разлог због кога је укупна бројка тако симболична – од око 105.000 оних који себи могу сваког месеца да уплаћују добровољно пензијско осигурање – пре свега  је низак животни стандард и велика незапосленост. Велики број грађана, штавише, покушава да радећи на црно преживи и прехрани породицу, тако да у овом часу и не размишља о паралелној пензији. Највећи проблем је данас за оне који су управо уочи пензионисања остали без посла, а нису имали  добровољно пензијско осигурање.

Тако су остали практично – без ичега.

Николић истиче да би добровољно пензијско осигурање требало да представља допуну обавезном осигурању, с обзиром на то да ће државне пензије бити убудуће све мање. Већ сада, наиме, једног пензионера у Србији издржава 1,3 запослених. То је пропорција која је међу најнеповољнијима у свету. Осим тога принадлежности су пале на 61,5 одсто просечне зараде, а процењује се да ће, уколико се Закон о ПИО ускоро не измени, пасти и испод тог нивоа, што је свакако недовољно за један колико-толико пристојан живот.

Чланови сами бирају код кога ће уплаћивати пензијско осигурање, колики ће бити месечни износ, као и колико ће га дуго уплаћивати. Свако од њих има свој лични рачун на који се књиже премије и добит од инвестирања њихових улога, истиче Николић. Поверилац сваког часа на основу личног броја може да провери стање на рачуну, а бар једном годишње, ако не и на шест месеци, добија извештај о стању на њему. Тако тачно зна да ли паре стижу на време, односно да ли их послодавац који најчешће уплаћује новац и за ове добровољне пензије, то чини како је и обећао.

Послодавац може да бира, напомиње Николић, да ли ће исти износ уплаћивати за све своје запослене, или ће то зависити од зараде појединца. Оно што је најважније, улог не пропада, увек се може тражити и бити враћен, или се преселити у неки други фонд за који се утврди да боље пласира средства и да има већу приписану добит.

Држава није гарант

Управо је то разлог да фондови добро воде рачуна у шта ће улагати новац својих чланова. Наравно, додаје он, увек постоји ризик од погрешног инвестирања, а држава није гарант исплате.

Како се не би догодило да добровољни пензијски фонд уђе о сумњиве послове, управо да би предупредила евентуално погрешна улагања.  Народна банка као супервизор стално надгледа ове све то.

Уплата за раднике од по 3.000 динара за ову врсту пензија, иначе, има повољнији порески третман. Међутим, држава би посебним подстицајним мерама требало да настави да стимулише све оне који су у могућности да уплаћују себи додатну пензију за сигурнију старост.

То се између осталог односи и на оне који би индивидуално да се  укључе у овај систем осигурања.

Сваки члан, у зависности од жеље, може да рачуна на индивидуалну, породичну или старосну пензију коју потом прима доживотно, или на ограничени рок од минимум пет година. Улагач може и да је одједном подигне, истиче Николић.

Као пример он наводи да је Дунав-ТБИ лане остварио стопу приписане добити од око 21,33 одсто за колико су веће и пензије свих  чланова овог фонда. Основни принцип инвестиционе политике компаније је остваривање најповољнијих односа између сигурности пласмана, с једне стране, и висине остварене односно приписане добити, с друге.

Приликом приступања фонду минимални износ који члан мора да уплати износи седам одсто од минималне зараде у Србији. У овом часу то је око 832 динара. Право на повлачење средстава стиче се са навршених 53 године живота, а мора започети најкасније до напуњених 70 година, закључује Николић.