„Бичеви” за непослушне посланике

Мораћемо у скупштини да запослимо и брокере. Почиње трговина мандатима. Овај „пригодни” афоризам „Политикиног” сарадника Драгутина Минића Карла могао би да се наведе и као закључак неке анализе последица управо укинутих бланко оставки у српском парламенту, али ће овде послужити као повод за питање – како спречити поменуту трговину, односно како обезбедити лојалност и дисциплину посланика сада када могу слободно да располажу својим мандатом.

Судећи по речима стручњака, то неће бити нимало једноставно и једини лек биће – време.

„Оно што се може предвидети јесте да ћемо вероватно у почетку заиста имати утицај на одређене посланике одређених лобија. И требаће нам неколико изборних кругова, нећу да кажем неколико политичких генерација, да бисмо дошли, уколико уопште будемо дошли, у неко стање парламентарне равнотеже”, оцењује др Невен Цветићанин са Института друштвених наука.

Чему нас могу научити искуства земаља развијеног парламентаризма? Професор Владимир Гоати у једном тексту наводи: „Ако је реч о високо институционализованим партијама и партијским системима, преласци посланика из једне партије у другу су ретки, као што је, на пример случај у САД и у Великој Британији. Управо у снажној институционализацији треба тражити објашњење зашто су у тим земљама трансфер посланика из једне партије у другу несвакидашњи политички догађаји”.

У САД је, на пример, наводи Гоати, изазвало вишемесечну дебату приступање два демократска сенатора и шест конгресмена Републиканској партији (1994). У Великој Британији у раздобљу од скоро пола столећа (1950–1996) на прелазак из Лабуристичке партије у Конзервативну и обрнуто одлучило се само шест посланика.

(/slika2)„’Пребези’ су у другој партији углавном наилазили на изразито негостољубив пријем. Они, по правилу, нису добијали прилику да наставе политичку каријеру или, ако им је то ипак полазило за руком, претходно су морали да издрже дуг и напоран ’искушенички тест’ у којем су доказивали оданост новој партији. Због тога, у овој земљи одлука о преласку из једне у другу британску партију означава, по правилу, дефинитиван крај политичке каријере посланика. Ту, дакле, није реч само о скрупулозности посланика него и о одбојном ставу припадника друге партије који нерадо примају ’странце’ социјализоване у различитој партијској субкултури”, наводи се у Гоатијевом тексту.

Цветићанин подсећа да у Британији, Канади, Аустралији, у тим тзв. вестминстерским системима, постоји у парламенту тзв. бич. „Бич” је један од посланика са посебним задужењима, који обезбеђује да сви буду у парламенту када се гласа о важним законима, на неки начин утиче и на то како ће они говорити, „детектује” недисциплиноване посланике. На крају, у договору са шефом партије, ти „лоши ђаци” обично се и не кандидују на следећим изборима.

О примерима оглушавања британских посланика о упутства својих партија пише и Гоати, наводећи да је између 1970. и 1974. године, када су конзервативци имали „танку” већину у Доњем дому, две трећине посланика те партије гласало, бар једном, против предлога властите владе и да је конзервативна влада пет пута поражена захваљујући гласовима властитих посланика. „Али у тој земљи недисциплинованим члановима посланичке групе, осим губитка партијске подршке на следећим изборима, прети још једна санкција: премијер владе има право да распусти парламент и да у року од две седмице закаже нове изборе (снап-елекшн) на којима се партија ослобађа ’непослушних’”, наводи Гоати.

Говорећи о различитим решењима, Цветићанин истиче да док у португалском уставу стоји одредба која експлицитно каже да уколико посланик промени партију губи свој посланички мандат, у Италији не постоје експлицитни механизми контролисања посланика и њихове верности и зато је у тој земљи прелажење посланика из једне групације у другу врло често и „све то изгледа прилично анархично”. У Гоатијевом тексту се наводи да је после „краха” партијског система средином деведесетих година прошлог столећа у Италији регистрована појава „масовног дезертирања” посланика у друге странке – од 1996. до 1999. године 99 посланика је променило партије, а неки од њих неколико пута.

Цветићанин сматра да је најбоља заштита и гарант неке дисциплине унутар парламента – постојање традиционалних политичких партија (какве су у Енглеској лабуристи и конзервативци, или у Немачкој демохришћани и социјалдемократе) и „изграђено” јавно мњење. А за то на треба време.

Како каже, сада смо у доба пубертета парламентаризма и пред нама су два пута – или ће тај пубертет парламента резултирати зрелим парламентаризмом или ће он, са свим кризним моментима пубертетског доба, навести наше институције у потпуно други смер који и саму парламентарну демократију може да доведе у питање.

„Британском парламенту било је потребно неколико векова да се развије. Немачкој је требало век и по и тек је након Другог светског рата успела да успостави функционални парламентаризам, као што је то пошло за руком и Француској тек од 1958. године са Де Голом и Петом републиком. Италијани ни данас нису дошли до парламентарне стабилности. Онда можемо претпоставити колико ће времена требати нама и сад је само питање да ли нација и друштво имају историјску кондицију и националну упорност да еволутивно сачекамо да наш парламент природно мутира у једну функционалну институцију”, оцењује Цветићанин.

Б. Баковић