Чија Европа

А где смо ми? Тако је гласило реторичко питање са јучерашње прве стране "Политике", постављено поводом педесетог рођендана пројекта који је до данас ујединио 27 земаља Старог континента. Јуче се у "Њујорк тајмсу" нешто слично питао и прослављени пољски дисидент Адам Михњик, уредник варшавске "Газете виборча".

Његови су закључци прилично непријатни за пољске уши. Михњик каже да Пољском данас владају странке које гледају, и крећу се, унатраг. Један владајући политичар недавно је у парламенту хвалио диктатуре Антонија Салазара у Португалу и Франциска Франка у Шпанији. Једна је група посланика владајуће коалиције затражила од парламента да одржи молитву за кишу, а друга је предлагала да парламент гласањем постави Исуса Христа за краља Пољске. Најновија лоша идеја људи који воде Пољску, вели Михњик, јесте лустрација. Реч је о предлогу да 700.000 људи буде присиљено да се изјасни да ли су у периоду између 1944. и 1990. сарађивали са тајном полицијом. Запослени у правосуђу, чланови управних одбора, банковни службеници, истраживачи у друштвеним наукама и новинари морали би да кажу јесу ли били колаборационисти, а они који одбију изгубили би десет година право да раде у својој области.

Михњик је жестоки противник такве "лустрације" која, по њему, подразумева да су, у земљи у којој је владала лаж, једино тајне службе у своје анале записивале истину. Многи Пољаци  најављују да им неће пасти на памет да се подвргавају овој понижавајућој процедури која их подсећа на заклетве лојалности комунистима у време ванредног стања.

У Берлинској декларацији коју су лидери европских држава јуче усвојили пише да је неприродна подела Европе окончана захваљујући снажној жељи за слободом људи централне и источне Европе. Михњик, међутим, нема милости ни за лидере других држава "послејалтске Европе". Наводи да је у Мађарској премијер признао да је његова влада "лагала дан и ноћ", док му је опозиција узвратила да је "комунистичка свиња". На делу је "освета губитника над победницима у транзицији", закључује Михњик.

А где смо ми? Од пада Слободана Милошевића, у Србији су на снази различите коалиције демократских странака. Земља је још далеко од чланства у ЕУ, а српска мањина на Космету није безбедна ни под заштитом НАТО војника. Вашингтон и Брисел се договарају да демократским лидерима одузму оно што су Милошевићу гарантовали: суверенитет и територијални интегритет. Је ли онда чудо што популизам празних обећања и овде осваја нове гласаче?