Двонационална трагедија

Испунили смо коначно једну од највећих обавеза дату себи, међународној заједници и њеној правди, Суду УН у Хагу и његовим тужиоцима, читавој колекцији светских државника и комесара ЕУ.

Безболно кратком операцијом у војвођанском селу прекида се готово 16 година дуга агонија током које је генерала Републике Српске неким Србима постао икона „националног хероја“ док је другима „босански касапин“ стварао тескобни осећај колективног заточеништва.

Некадашњи моћник је у тренутку хапшења више личио на Садама Хусеина у сличној ситуацији него на човека који је из илегале обећавао да га никада неће ухватити живог.

Да, Србија и њен председник су урадили велику ствар. Ово је симболични крај дугог, срамног низа пропалих политика, немоћне дипломатије и крвавог етничког рата.

Видим, међутим, да има много оних склоних меркантилном тумачењу. Ево вам Младића, дајте нам статус кандидата и утврђен датум почетка преговора за улазак у ЕУ.

На основу временске коинциденције објављивања негативног извештаја који је тужилац Брамерц припремио за УН и хапшења закључују да је и ова власт знала да дође до најпознатијег светског политичког бегунца.

Није га хапсила све док није загустило, када је постало извесно да ће напредовање ка ЕУ бити озбиљно прикочено. А без титуле кандидата овој власти су и пре избора дани одбројани.

Логично? Свакако.

Власт има другу причу. Упорно инсистира на кантовским етичким вредностима. Не би ли неверне Томе одвратила од те ружне речи трговина, понавља да хапшење носи капацитете опште и узвишене катарзе и суочавања са мрачном прошлошћу. Уверава да је последње три године чинила све што је могла.

Логично? Сасвим.

Отворено говорећи, иако ми је ова потоња аргументација много дража, па и по цену да није једина, најважније је да је Младић ухапшен. Ништа не успева више од успеха. Само зазирем од еуфорија, а привођење генерала ми у неким тренуцима на то личи.

Ово је, покушаћу да охладим температуру, само још један нови почетак. Хапшење није аконтација српском уласку у ЕУ, како се погрешно чини протагонистима спољнотрговинске размене на релацији Хаг–Брисел–Београд.

Хапшење је тек исплата дуга. Прво жртвама Младићевих похода по Босни, Сарајеву и Сребреници. Потом оним Србима који са злочинима почињеним у њихово име немају никакве везе. Онима који се не устручавају да кажу да је сребреничка операција „новог генерала Степе“ геноцид. Коначно светској правди али и свету који ће, ваљда коначно, престати да нас све третира као парије Индије, а не народ Европе 21. века.

Задовољство због улова капиталца брзо ће минути. Као и бес оних који воле да верују да је њихов омиљени генерал срамно улетео у замку у коју су га сатерали белосветски „пси рата“ уз помоћ домаћих џукела.

После свега што је ових протеклих дана изречено, изанализирано или прокоментарисано, тешко да има шта ново да се каже. Зато бежим у будућност. У суочавање са још несавладаним препрекама и запрекама на друму ка Бриселу.

Рецимо Косово.

Пратим израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа па ме Биби све више подсећа на Војислава Коштуницу.

Амерички председник Барак Обама је, зарад обнове замрлих мировних преговора са Палестинцима, изјавио да би Израел морао да се врати на границе пре јунског рата 1967.

Израелац се баш у том тренутку обрео у Вашингтону. Попут Коштунице који је пред Храмом Светог Саве узбуђено кликтао како је „Косово Србија“ и да о судбини свете српске земље неће одлучивати Американци, и Израелац је – мада са више ауторитета – поручио да није Обама тај који ће одређивати где су границе Израела.

До ганућа дирљива борба за територију у временима када се успеси земаља не мере квадратним километрима ни бројем коњаника које поданици могу да дају свом господару.

Када је 1948. стваран Израел, његов први председник Давид Бен Гурион говорио је да ће то бити држава Јевреја, демократска и држава на територији Ерец Израела, библијске земље.

Уз Израел, стигле су и дилеме. Нација Јевреја који живе на читавој земљи Израела – без демократије? Демократска нација на читавој земљи Израела – али нејеврејска? Јеврејска и демократска нација – али само на делу Обећане земље?

Како Израел да остане држава Јевреја на максималној територији када демографске пројекције предвиђају да би, уз садашњи наталитет Палестинаца, Јевреји колико 2025. постали мањина у сопственој земљи.

Израел је сасвим ретка демократија Блиског истока, али је тај имиџ знао да буде начет снимцима палестинских дечака интифаде који каменицама гађају наступајуће израелске тенкове. Упркос велике подршке САД, које су блокирале разне резолуције осуде Израела по УН, показало се да би дуговечна репресија Израелу однела атрибут демократског.

Преостаје територија. Јудеја и Самарија су Јеврејима оно што је Србима Косово и Метохија. Састанак са историјом. Хеброн је Јеврејима колевка колико су Србима Пећ или Дечани. Ту су сахрањени патријарси Аврам, Исак и Јаков. У Витлејему је рођен краљ Давид. Соломоново царство досезало је до Газе.

Али, сем Јерусалима, највеће јеврејске светиње налазе се на земљи где су Палестинци већина. Дуго се чинило да би сваки компромис с реалношћу могао да буде погубан по мит. Десница је бранила територијални приступ. Левица је, у почетку бојажљиво, пропагирала идеју „земља за мир“.

Национална и верска еуфорија гушиле су озбиљан политички дијалог. Тек временом је начета илузија да је ционизам остварио сва три циља – демографски, демократски и територијални.

Израел је кренуо да разрешава дилеме. Отворио је „болне преговоре“. Фармацеутски нудио територијалне уступке. Давао, узимао назад, поново давао. Крчио „сигуран пролаз“ ка Хеброну који обезбеђује израелска армија. Лета 2005. напустио Газу.

Дилема тамо је и дилема овде.

Имајући у виду „белу кугу“ Срба и наталитет косметских Албанаца, Срби би – унутар граница које упорно књижимо као своје – такође постали мањина за неких двадесетак година. Србија би изгубила атрибут државе српског народа.

И Београд је у једном тренутку покушао да косметски проблем разреши силом, тенковима и специјалцима. Знамо како се све завршило али митско заклињање у историју се настављало док се реалност на терену драматично мењала.

Губили смо територију без храбрости да се упитамо шта би без ње могли да имамо: Србију у којој сутра нећемо бити мањина, респектабилну и стабилну демократију која неће морати репресијом да задржава оне који са нама не желе, психолошко растерећење, убрзани улазак у ЕУ.

Испада да је одрицање од територије најтежи део посла. Губитак сваког педља Свете земље сматра се богохуљењем. А возови пролазе.

Сучељавање с реалношћу није дефетизам. Израелски председник Шимон Перес свакако није издајник свог народа када изјављује: „Палестинска држава нам је неопходна како би Израел остао јеврејски; у супротном ћемо имати двонационалну државу и двонационалну трагедију“.

Нетанјаху ће, колико год био тврд, на крају или попустити или одступити. Израел ће остати без неких делова територије своје „обећане земље“. Уверен сам, јер другог решења нема.

„Може да победи на кратко време, али он се (Нетанјаху) претвара у верзију совјетског шефа дипломатије Андреја Громика, Господина њет, човека кога ће историја превазићи“, пише угледни амерички коментатор Фарид Закарија.

Исто важи и за Србију.

Не, господо која сада шкргућете зубима, проглашавајући ме за издајника и дефетисту. Ужагрена атмосфера, годинама стварана патриотско-топографским бусањем у груди и допуњавана мирисом тамјана, мораће да уступи пред метално хладном реалношћу коју диктира став да нешта мора да буде изгубљено да би се нешта добило.

За разлику од Бориса Тадића, Нетанјахуу је само нешто лакше. Палестинци нису прогласили државу па он не доспева у ситуација да бојкотује важне светске скупове. Што такође неће дуго трајати.

Када Палестинци у септембру прогласе своју државу, као што кажу, и када их призна барем 75 других земаља – као Косово – видећемо шта ће урадити израелски премијер.

Мораће да Палестинцима преда део територије. У супротном, прети Пересова „двонационална трагедија“.