Прво посао, онда стан

У ситуацији стварања европског простора образовања, где је мобилност део образовног система, сасвим је логично да један број студената, као део процеса сарадње, посећује друге факултете и универзитете где размењују знања и искуства.

Све то ствара основу да се један број студената задржи у другим земљама. Суштина јесте да се врате, а да би се вратили морамо да имамо бољу економију, морамо да имамо више различитих могућности, отворених понуда за знање које поседују.

Држава објективно издваја велика средства за њихово школовање и треба да им омогући да након завршетка школовања добију посао. Не треба имати илузију – увек ће бити студената који ће по завршетку одлазити и увек ће бити оних који се враћају јер стварање европског простора високог образовања подразумева и флуктуацију студената и давање могућности да сами одаберу где желе да се школују, да раде и живе.

Мотиви одласка или повратка су веома различити и ми морамо разговарати са студентима који су дипломирали и покушати да као држава нађемо одговоре на та питања, јер то није ствар само једног или два министарства, то је део укупне државне политике.

Морамо имати бољу економију и већу понуду за њихова радна места,али не треба да се зауставимо на томе. Треба створити и могућност да сутра, после добијања посла, једноставније дођу до стана и да створе породицу.

Скоро сам био у ситуацији да прочитам у једном француском образовном часопису податак да од седам француских студената који су били део програма „Еразмус Мундус”, њих четворо не жели да се врате у Француску, јер сматрају да су на неком другом месту услови живота бољи, а трошкови мањи и једноставно им се више допада.

Видите чак и из таквих земаља постоје студенти који желе да живе и раде негде другде. Ови појединачни случајеви заправо говоре да када стварате заједнички простор високог образовања, не можете пренебрегнути и последицу да ће млади одлазити где желе или где им се пружа већа шанса за напредовањем.