Дрес за Гиниса

Давне 1937. године са 12 година почео је да учи кројачки занат, а после месец дана сашио и прве панталоне. Његове мајсторске руке сашиле су прошле године дрес за опроштајну утакмицу кошаркашког генија Александра Ђорђевића, џиновских димензија. За 15 метара дужине и 9,5 метара ширине ове кореографије утрошено је 150 метара свиле. Данас Милисав Раденковић, познатији као Ћиле, може да се похвали 59-годишњим искуством, а, како каже у шали, уз дувоструко радно време то је негде око 100 година непрекидног рада.

За два дана и ноћ, уз помоћ колега и помоћника, направио је вероватно један од најлепших поклона који је Саша Национале, као амбасадор Уницефа, добио, што је у директном ТВ преносу видео и свет.

– Највише перипетија у гомили од 35 килограма материјала, од којег је сашивен дрес, било је око слова, јер су била висине 1,5 метара, па смо радили у пару на две машине. Није било лако пронаћи почетак и крај, а поготово кад смо уместо једног слова, као за ђ радили два, д и ј. Не знам да ли је неко имао сличан подухват и да ли сам успео да се упишем у Гинисову књигу рекорда, али сумњам да је неко нешто слично направио. Имао сам још један изазов у кројачком раду. Сашио сам фрак, две лептир машне, свилени појас и панталоне за једногодишњег дечака Матеју који је у мојој радњи и проходао – прича осамдесетогодишњи Чачанин, који од пре седам година, после 51 године рада у родном граду, на наговор колега ствара у кројачком салону "Фараон" у Булевару деспота Стефана 39 у Београду.

И мада је било и незадовољних муштерија, никада на њих није подигао глас и увек их је на ногама дочекао. Каже да је мало спавао, да је јео када је био гладан, а, иако 54 године пуши три паклице цигарета на дан, никад није био болестан. Довољно је само да узме меру, јер без шнита и данас кроји. Захваљујући Драгошу Симовићу, новинару из Чачка, који му је донео кројеве из Француске и Немачке, не користи мустре, већ све ради из главе.

– Код нас је конфекција ишчезла и преовладала је неквалитетна кинеска роба. За разлику од нас, Италијани се боре да буду први у Европи. Наши модни креатори имају занимљиве идеје, али мањкају стручњаци који то могу да и остваре. Жао ми је што млади не желе да уче овај занат који не може никад да умре и веома је цењен у свету. Некад једва покријем расходе, јер народ не може да плати реалну цену шивења. За 36 убода руком, 40 сати рада, од четири до пет дана, колико је потребно да се уради квалитетно мушко одело, људи немају да издвоје довољно евра, па труд наплаћујем испод цене. Да влада немаштина, види се и кад немају да плате ни за замену рајсфершлуса – објашњава Раденковић, којег многи знају као великог хуманитарца, јер, како каже у шали, колико је за џабе радио могао је да купи једнособан стан.

Вид га добро служи, а може да се похвали да му је и 95-годишња мајка још жива. Задовољан је, јер је одшколовао ћерке од којих је једна доктор, а друга просветни радник. Кројачко знање је пренео и на ученике, као и на једну рођаку која му сада помаже у салону. А, како каже, од маказа, игле и конца неће се одвајати до краја живота.