Dres za Ginisa

Davne 1937. godine sa 12 godina počeo je da uči krojački zanat, a posle mesec dana sašio i prve pantalone. Njegove majstorske ruke sašile su prošle godine dres za oproštajnu utakmicu košarkaškog genija Aleksandra Đorđevića, džinovskih dimenzija. Za 15 metara dužine i 9,5 metara širine ove koreografije utrošeno je 150 metara svile. Danas Milisav Radenković, poznatiji kao Ćile, može da se pohvali 59-godišnjim iskustvom, a, kako kaže u šali, uz duvostruko radno vreme to je negde oko 100 godina neprekidnog rada.

Za dva dana i noć, uz pomoć kolega i pomoćnika, napravio je verovatno jedan od najlepših poklona koji je Saša Nacionale, kao ambasador Unicefa, dobio, što je u direktnom TV prenosu video i svet.

– Najviše peripetija u gomili od 35 kilograma materijala, od kojeg je sašiven dres, bilo je oko slova, jer su bila visine 1,5 metara, pa smo radili u paru na dve mašine. Nije bilo lako pronaći početak i kraj, a pogotovo kad smo umesto jednog slova, kao za đ radili dva, d i j. Ne znam da li je neko imao sličan poduhvat i da li sam uspeo da se upišem u Ginisovu knjigu rekorda, ali sumnjam da je neko nešto slično napravio. Imao sam još jedan izazov u krojačkom radu. Sašio sam frak, dve leptir mašne, svileni pojas i pantalone za jednogodišnjeg dečaka Mateju koji je u mojoj radnji i prohodao – priča osamdesetogodišnji Čačanin, koji od pre sedam godina, posle 51 godine rada u rodnom gradu, na nagovor kolega stvara u krojačkom salonu "Faraon" u Bulevaru despota Stefana 39 u Beogradu.

I mada je bilo i nezadovoljnih mušterija, nikada na njih nije podigao glas i uvek ih je na nogama dočekao. Kaže da je malo spavao, da je jeo kada je bio gladan, a, iako 54 godine puši tri paklice cigareta na dan, nikad nije bio bolestan. Dovoljno je samo da uzme meru, jer bez šnita i danas kroji. Zahvaljujući Dragošu Simoviću, novinaru iz Čačka, koji mu je doneo krojeve iz Francuske i Nemačke, ne koristi mustre, već sve radi iz glave.

– Kod nas je konfekcija iščezla i preovladala je nekvalitetna kineska roba. Za razliku od nas, Italijani se bore da budu prvi u Evropi. Naši modni kreatori imaju zanimljive ideje, ali manjkaju stručnjaci koji to mogu da i ostvare. Žao mi je što mladi ne žele da uče ovaj zanat koji ne može nikad da umre i veoma je cenjen u svetu. Nekad jedva pokrijem rashode, jer narod ne može da plati realnu cenu šivenja. Za 36 uboda rukom, 40 sati rada, od četiri do pet dana, koliko je potrebno da se uradi kvalitetno muško odelo, ljudi nemaju da izdvoje dovoljno evra, pa trud naplaćujem ispod cene. Da vlada nemaština, vidi se i kad nemaju da plate ni za zamenu rajsferšlusa – objašnjava Radenković, kojeg mnogi znaju kao velikog humanitarca, jer, kako kaže u šali, koliko je za džabe radio mogao je da kupi jednosoban stan.

Vid ga dobro služi, a može da se pohvali da mu je i 95-godišnja majka još živa. Zadovoljan je, jer je odškolovao ćerke od kojih je jedna doktor, a druga prosvetni radnik. Krojačko znanje je preneo i na učenike, kao i na jednu rođaku koja mu sada pomaže u salonu. A, kako kaže, od makaza, igle i konca neće se odvajati do kraja života.