Морава – тужна и кужна

Да неко убризга бактерије у водоводни систем био би проглашен биолошким терористом и осуђен на најстрожу казну. Када цела нација баца кућно смеће и индустријски отпад право у реке из којих сви пију воду, ником ништа. Не можемо све стрпати иза решетака. Уколико нам и уопште треба гора казна од тога што смо сами себе осудили на живот усред депоније у коју смо претворили читаву Србију.

Сада смо реке почели да засипамо и медицинским отпадом. Више од 100 килограма уринарних катетера и којекаквих остатака из здравствених установа нађено је у Западној Морави. Колику штету су они нанели живом свету реке и људима из тог краја немогуће је рећи док се не сазнају одговори на нека питања: да ли су пацијенти користили та помагала, какве бактерије и вируси су ослобођени у животну средину и када се то десило.

За Јужну Мораву, која је недавно снимљена потпуно прекривена наслагама смећа, кроз које се чамци више нису могли пробити, сем можда уз помоћ ледоломачке опремe, ти одговори готово да више и нису потребни. Јер ту није реч о ограниченом загађењу већ о тоталној катастрофи. Дијагноза је – апокалипса. Ако је она прозвана „тужном”, Западној Морави би сада приличило име „кужна”.

Држава не уме да каже колико ђубрета се ваља моравским сливом и осталим рекама зато што водопривредна предузећа махом немају опрему ни за чишћење приобаља, а камоли водотокова. Корита се евентуално раскрчују само од великих препрека које би ометале пловидбу. Или је тако само у теорији, пошто чамци и бродови и даље морају да маневришу избегавајући лешеве говеда и живине, дебла и гомиле смећа које су се стврднуле у права плутајућа острва – торпеда. Ако већ водопривредне институције не знају колико отпада је запосело реке, можда би требало питати електропривреду, пошто постоји студија о томе колико струје се мање производи због запушених процепа у бранама на акумулационим језерима.

И да се водотокови привремено очисте ништа не вреди док не буду затрта дивља сметлишта, врло често угнежђена управо крај обала. То потврђује прича Радоша Бајића. Да би за серију „Село гори, баба се чешља” снимио кадрове, како је сценарио налагао, нетакнуте природе, Бајић је једном морао да ангажује екипу која је само делић реке данима чистила од свеколиког ђубрета. Група странаца која је касније дошла да ужива у дивним призорима које су видели на телевизији открила је да је моравска пасторална идила одмах после чишћења била уништена поновним затрпавањем.

Клеветници тврде да Срби не умеју да користе реке. Умеју, али за погрешне сврхе – као сметлишта. Исто као што заштићене паркове користимо за бесправну сечу стабала и дивљу градњу. Преостаје само да, по тој логици, поубијамо ретке животиње и препариране их унесемо у кабинете и спаваће собе. Какве користи од белоглавог супа који лети толико високо да га нико не може видети?