Грешка у корацима

Само су јаке полицијске снаге онемогућиле војвођанске ратаре да у понедељак и јуче стигну, са тракторима и осталим пољопривредним машинама, у престоницу и да дефилеом поред седишта Владе у Немањиној 11 искажу свој гнев због закашњења и измењених мера аграрне политике.

Поједине асоцијације узбуњених паора одустале су од таквог вида протеста када је влада, ипак, аминовала оно што је одавно обећавала, али неке и даље истрајавају, јер инсистирају на томе да се подстицаји од 14.000 динара по хектару исплате свима, а не само онима до 10 или, како је касније Министарство пољопривреде излицитирало, до 30 хектара обрадиве површине. Из Министарства пољопривреде је поручено ратарима да преговора више нема.

Да ли је такав потез министарства сасвим исправан, нека остане за неку другу прилику, јер тај ресор не постоји сам за себе, већ управо због оних који чуче на ивицама друмова, али свако мора да буде одговоран за оно што (не)учини, па и нови министар пољопривреде.

Овај протест сељака, да ли сасвим случајно, само из наше житнице не говори само о економским, већ пре свега о политичким последицама свега онога што се код нас у тој привредној и извозној узданици дешава. Ако је, како нам поручи нова реконструисана влада, храна коју производимо и извозимо наша нафта, због чега јој и укупном економском политиком не дамо такав значај и финансијску потпору. Суштина садашњег незадовољства паора није само у тој, рекло би се, макроекономској позадини целе те приче, већ у нечему много опипљивијем – у новцу који су ти људи, поготово они до сто хектара земље, одлуком владе изгубили.

Они су у ову пољопривредну и економску годину ушли са очекивањем да ће им у току године, ако не у првом полугођу, бити исплаћено тих 14.000 динара по хектару. Људи су се, судећи по њиховим изјавама, чак и зајмили да заснују нову производњу, купе репродукциони материјал, машине, опрему…

И сада, одједном, долази нови министар, из исте партије као и претходни, и у пола године саопштава нова правила – на те подстицаје могу да рачунају само они до десет хектара. Од 75.000 регистрованих предузећа чак је 55.000 управо тих са некадашњим „максимумом”, који су у добром броју јужно од Дунава и Саве, што са регионалног аспекта такође није занемарљиво. Али, са економског па и политичког становишта недопустиво је да се правила игре мењају у току године. Због чега све ово није остављено за почетак 2012, да се људи на време спреме за нова правила, а не да им се намах везују руке. Или је, можда, пресудила жеља да се брзим корацима и мерама нешто промени у сусрет новој предизборној кампањи.

Шта год било, макар и нама својствена грешка у корацима, када у суштини и добру идеју аљкаво одрадимо, овако како су кренули министарство и влада није најбоља увертира за нову жетву. Не само на пољима, већ и у придобијању гласова у предстојећој врућој предизборној трци. А гневан сељак зна да памти.