Закон о ванредним ситуацијама

Предлогом закона о заштити и спасавању, који је недавно ушао у скупштинску процедуру, први пут се у Србији дефинише појам ванредне ситуације. Она обухвата све елементарне непогоде, техничке и технолошке несреће, дејства опасних материја и епидемије, речју, све несреће које су таквих размера да могу да угрозе живот људи и проузрокују велику материјалну штету.

Предраг Марић, саветник министра задужен за рад Сектора за заштиту и спасавање у МУП-у Србије, каже за "Политику" да је Предлог закона о заштити и спасавању основа за успостављање свеобухватног система заштите у ванредним ситуацијама, јер се овако у потпуности уређује област заштите и спасавања грађана и имовине од елементарних непогода, као и техничко-технолошких и биолошких несрећа. Према његовим речима, широка дефиниција појма оставља простор надлежнима да у свакој непредвидивој ситуацији која то захтева, прогласе ванредно стање.

– Овај закон, за разлику од важећег Закона о заштити од елементарних непогода, прецизира ко и под којим условима је надлежан за проглашавање ванредне ситуације – каже Марић. – Ванредна ситуација проглашава се одмах после сазнања да постоји непосредна опасност од њеног наступања. Дакле, чим надлежни органи добију одговарајуће податке који поуздано указују да ће до ње сигурно доћи. Само у изузетним случајевима, кад је природа непогоде таква да је није могуће предвидети, рецимо технички и саобраћајни удеси, као и одређене врсте експлозија, ванредна ситуација може да се прогласи и после њеног наступања.

Законом је до детаља дефинисано ко, шта, где, када и како обавља у случају проглашавања ванредне ситуације. Идеја је да кичма система буде Сектор за заштиту и спасавање који, према речима нашег саговорника, већ функционише у оквиру МУП-у Србије. Осим тога, закон предвиђа и формирање кризних центара.

–У новом концепту заштите и спасавања у ванредним ситуацијама значајан је ланац командовања. Заштитом управљају општина, односно Република Србија преко својих органа и кризних центара, а руководи им Сектор за заштиту и спасавање. Практично то изгледа овако: кризни центри наређују да се сви учесници у заштити и спасавању ставе на располагање сектору, који непосредно учествује у акцији, преузима руковођење и наређује предузимање одговарајућих мера. Кризни центри сарађују међусобно, нижи извештавају више о укупном стању и предузетим мерама. Сарађује се по потреби и са Војском Србије – објашњава Марић.

Да би то могло да функционише баш како је и замишљено, уводи се јединствени оперативни центар у који ће се сливати сви подаци везани за ванредне ситуације и који ће, практично, обједињавати све активности заштите.

– Јединствени оперативни центар ће се бавити руковођењем у кризним ситуацијама. У њему ће радити људи који ће 24 часа бити мобилни, што значи да истог тренутка када се нешто догоди могу да оду и на одговарајући начин пруже сву неопходну помоћ. У смислу успостављања комуникације која би била двадесетчетворочасовна, за службу би, осим ватрогасаца, били везани и спасиоци, алпинисти, рониоци, Хитна помоћ, Црвени крст – објашњава Марић.

О неопходности доношења једног оваквог закона свакако говоре стравична саобраћајна несрећа на Жабаљском мосту, када се аутобус сурвао у Тису, поплава у селу Јаша Томић, као и недавна експлозија у војном складишту у Параћину.

– Закон би омогућио правовремено реаговање, као и организован и свеобухватан приступ свих надлежних служби у сличним ситуацијама – закључује Марић.

-------------------------------------------------------------------------

Чланови републичког кризног центра

Републички кризни центар био би састављен од чланова владе, који би по правилу требало да буду министри ресора у области саобраћаја, пољопривреде, водопривреде, комуналних делатности и здравља, као и руководиоци једног броја посебних организација. То би требало да буду директори Републичког сеизмолошког завода, Републичког хидрометеоролошког завода, затим директори републичких јавних предузећа у области саобраћаја, шумарства и водопривреде, као и руководиоци других организација чији су послови везани за заштиту људи и имовине.