Путници: Вратите нам превоз, какав год да је био

У ниском старту поређани дуж жуте линије повучене уз ивицу тротоара путници чекају да се проломи звук одобрења за трку, али не атлетску, већ за заузимање места у „Беовозу”. Напетост се осећа у ваздуху, а има и гуркања. Они који нису успели да нагазе на жуту линију, покушавају неприметно да се углаве у масу јер кад се отворе врата воза, ако за тили час не буду у њему, испали су из игре до следећег писка локомотиве. Ни у следећем кругу нема предаха јер воз на линији Панчево – Београд саобраћа седам пута дневно. Од када су пољопривредници тракторима блокирали Панчево, судећи по гужвама на перонима, не могу се превести сви који свакодневно путују на овој релацији. Перон код Панчевачког моста јуче у 14.30 часова био је пун, а воз је каснио „свега” 25 минута.

У ишчекивању једине узданице која ће га, нада се, одвести до куће био је Бранислав Предановић, Панчевац који ради у престоници. Он се, да не би закаснио на посао, за место у возу утркивао и јуче ујутро на станици у родном крају.

– Већ имам тродневно искуство, у оба правца. Морам да уђем у први воз, иначе касним на посао. До сада нисам користио „Беовоз” који у мом случају потврђује изреку „за све постоји први пут”. Кажу да последњи воз иде у 21.40, па ми није јасно како дођу кући они из друге смене – пита се Предановић и објашњава да се људи служе којекаквим досеткама. Неки су се извештили па „шмугну” из фирме да преваре „шпиц”, а неки су покушали да „Беовоз” замене „сто осмицом”.

Група младића који су аутобус чекали код Богословије возила се до моста на Тамишу, а потом пешачила који километар до центра Панчева.

– Није лоша варијанта ко може да пешачи, али како нисмо ходочасници, издржали смо свега два дана. Од сада ћемо и ми са комшијама да дреждимо на перону код „Панчевца”. Нема друге. Само да не блокирају и пругу – шаљиви су младићи.

Окупише се остали „саборци” око ових момака и екипе „Политике”, што да би убили који минут док чекају, што из огорчености. Напад сугестија попут „нека уведу више полазака”, „напишите да је овде потребан орган реда и мира да контролише ко је када дошао”, „ми жене не можемо од омладине да се угурамо у купе”, „паори имају један захтев – да им врате услове који су до сада важили. Е, и ми имамо један – да нам врате превоз, какав год да је био”.

У маси се нађе и „зафркант” који и у невољи збија шале па се наглас обрати свима: „Ма шта фали да мало променимо! А можемо да уживамо као мој комшија Митке. Аутомобилом дође од куће до Тамиша. Паркира лепо испод крошње ,југића’ па у чамац. Превезе се као ага док пирка ветрић, па на посао”.

Зачуше се граја и смех, али их убрзо утиша челични звук са шина. Вратише се у ниски старт. Отворише се врата воза и за минут остаде пуст перон.

Љ. Перовић