После поделе

И би реч: подела. Напокон се и то десило да је предлог поделе Косова изговорен као могући предлог са српске стране. Или је то било само једно приватно размишљање једног званичног лица које је заменик премијера. Касније мењање речиподеларечју разграничење је забавно коришћење еуфемизама који су врло чести у нашем посткосовском политичком циклусу. Како год било,табуи су срушени и нова-стара идеја је изгледа преживела ригорозни тест јавне дебате у Србији без каменовања или прогонства издајника. Кад упоредимо реакције јавности пре неколико година и данас видимо да постоји огромна разлику у нивоу противљења којеиспољавајупротивницитакве идеје. То се може објаснити или тиме да су грађани уморни не само од косовске политичке теме него генерално од свих,или да се расположење променило и да су сви постали свеснији ограничења,односно нереалности досадашњих максималистичких захтева базираних на уставној преамбули.

Када смо већ код нереалних идеја, мора се поставити питање да ли јециљ пласирања оваквих „приватних” изјава био и да се кроз дебату јасно увиди неостваривост поделе Косова? Иако се о њој никада није јавно разговарало,са политичке тачке гледишта неопходно је отворити једну опцију да би се она евентуално „потрошила” и да би се прешло на неке друге које су остварљиве. Прво се мора рећи да би се могло брзо смислити неколико много горих решења по Србију од поделе,а ту мислим и на решење „замрзнутог конфликта” које многи и даље сматрају прихватљивом опцијом. „Замрзнутост” би била могућа да Србија није земља која жели да приступи ЕУ и у којој све релевантне политичке странке не доводе у питање циљ добијања статуса кандидата и отпочињања преговора о чланству. Колико год се понављало да признавање Косова није услов за чланство, нормализација односа је нешто сасвим друго а на томе ће се дефинитивно инсистирати и то можда и раније него што се мисли. Уосталом, како буду долазили нови изборни циклуси на Косову, Београд ће све теже слати поруку српској заједници да не учествујена изборима. То можда важи мало више за оне Србе који живе јужно од Ибра, али ће порука и за оне северно морати да подразумева и постојање политичке и економске алтернативе за даљи бојкот косовских институција. У томе је такође проблем, јер „замрзнути конфликт” подразумева субвенционисање севера и деградира га на један паразитско-социјални однос са Београдом. Такав модел односа неминовно доводи до тога да ће север Косова све више да личи на нову Трансњистрију, тј.на некаквог мутанта поводомпитањадруштвеног уређења где не функционишу судови а безбедност гарантују локални шерифи који се финансирају из само њима познатих извора. Да се одмах разумемо – Срби на северу живе јако лоше и са разлогом страхују за своју безбедност али њима неће бити боље ако се ми само расплачемо над њима и у име смиривања своје савести шаљемо имсоцијалну помоћ. Нити смемо да прихватимо да овај раскорак и оклевање са наше стране искоришћавају појединци као самоименовани лидери Срба на Косову.

Немогуће је избећи такав дискурс у овом текстукада говоримо о Србима са Косова и „нама осталима”. Јер заиста тако јесте; негде су нам судбине повезане али су негде и подељене. А када се већ признају реалности и избегавају бајке онда треба бити храбар и признати и такву врсту поделе. Уосталом, тих подела има и више и то унутар самогсрпскогполитичкогкорпусана Косову. Имате поделу интереса Срба на северу Косова где можетеплаћати у динарима и где можете примати пошту из Београда без проблема, док у српским општинама на југу имате још две политичке струје. Једна постоји око Самосталне либералне странке,која је за учешће у косовским институцијама под паролом заштите егзистенције Срба,и другаоко лидера попут Раде Трајковић,која се вероватно налази у најтежој политичкој ситуацији јер се противи косовској независности а истовремено је против поделе Косова јер су свесни шта би то значило за њихове општине.

Оваква „подела” на различите интересе српске заједнице се рефлектује и у Београду где постоје најмање три различите политичке струје у самој влади које овога пута не морају бити поменуте. Велика је вероватноћа да чак и када би постојала намера да подела буде званичан предлог Београда да би то било онемогућено домаћом неслогом. Друга, можда и важнија, страна причеје та да је међународна заједница листом против оваквог предлога. Небитно из којих разлога, да ли због Босне, Македоније, Санџака или због тога што могу рећи да нам је то већ било раније понуђено,а да смо ми то тада одбили.

Србија,међутим, може да добије више од онога што је добијено Ахтисаријевим планом и то ће сигурно доћи на дневни ред уколико буде постојала елементарна политичка тактичност. Решење треба тражити у повезивању српских општина на Косову,а не на продубљивању јаза који објективно постоји међу њима. Добробит људи треба ставити на прво место. Онај ко се томе противи нека се запита да ли би смео од некога другога, а коме иначе жели добро, да тражи нешто што сам није спреман да да.

Центар за нову политику