Вечерас први блуз концерт на Коларцу!

Постоје бар три разлога због којих треба посебно ценити што су The Belgrade Dixieland Orchestra дочекали да прославе десетогодишњицу рада. Најпре, дуговечност није типична карактеристика џез ансамбала, бивајући у супротности са једним од покрећућих фактора у џезу – потребом музичара да се, делујући на што ширем фронту, хране новим изазовима у другачијим музичким контекстима. Затим, диксиленд као жанр припада, будимо реални, давно прошлом времену – не треба сумњати да је клинце наслушане свакојаких чуда и школоване у савременим џез школама тешко мотивисати да делују у лимитираним оквирима било какве чврсто дефинисане форме. Коначно, одржавати на окупу седмочлани џез ансамбл у земљи у којој прво питање промотора није „шта (или како) свирате“ него „колико људи треба платити“, захтева енергију која превазилази „обичну“ љубав према музици.

Суочавајући се свакодневно са претходно наведеним, шеф састава Владимир Рацковић (бенџо, гитара и глас) ипак је успео да одржи бенд у животу, остварујући резултате вредне поштовања. Одржали су више стотина концерата у земљи и иностранству, снимили четири албума („The Belgrade Dixieland Orchestra“, „Moon Over Bourbon Street“, „Jazz Museum“ и „What A Dixie We Have In Gospel“) и објавили неколико DVD издања.Наставили су низ значајних диксиленд састава у српској џез историји (Динамо, Весели бенџо, Седморица младих, Диксиленд ансамбл Љубомира Матијаце...) обраћајући се љубитељима ове музике, али и успевајући да за њу заинтересују нове генерације.  

„Можда би се очекивало да кажем да су овације широм Европе – где год да смо гостовали, од Бугарске до Шведске – наши највећи успеси... Не, то је доказ нашег квалитета, а успех је подизање општег нивоа познавања џеза, посебно његових корена“, каже Рацковић. „Кад упоредим оно што се о томе знало пре десет година, и сада, мислим да смо урадили велики посао. Али он ни из далека није готов. Недостаје помоћ Министарства културе како бисмо нашу мисију проширили по целој земљи. У многе градове џез ретко стиже, а људи су жељни истинске уметности.“

Концерти овог оркестра разликују се од типичних музичких наступа, подразумевајући увек пажљиво припремљену (едукативну) конферансу Рацковића, гардеробу, као и несвакидашње пратеће елементе, попут групе плесача која им се придруживала. „Циљ сваког уметника је да створи нешто посебно, различито од постојећег. Ми смо одабрали да наши концерти представљају музичку позоришну представу о историјату џеза, омогућавајући многима да први пут виде како се плеше чарлстон, како звуче бенџо, корнет, метални кларинет...“, тврди Рацковић. „Управо због тога велики број младих људи посећује наше концерте, а мејлинг листа одавно је надмашила број од седам стотина фанова.“

Међу реномираним српским џезерима који су радили са оркестром, посебно су значајна имена тромбонисте Љубомира Матијаце, који је своје велико искуство у домену диксиленда „пренео“ на млађу генерацију музичара, и Ивана Швагера. Данас је од „старијих“ у оркестру само Рацковић: „Управо смо се вратили са Међународног диксиленд фестивала у Дрездену. Тако смо добили прилику да одмеримо снаге са најбољим европским саставима који гаје овај стил. Били смо убедљиво најмлађи оркестар на овој манифестацији, а једино сам ја мало кварио просек...“

Учествовање на најзначајнијем празнику традиционалног џеза у Европи је велико признање нашем саставу – последњи пут на овом фестивалу је од наших свирао управо Матијацин оркестар, давне 1989. године. „Концерт најбоља четири оркестра у дворани Kulturpalastпреношен је директно путем радио-таласа. Водитељ програма имао је проблем само са нама Србима – како да заустави френетичне аплаузе упућиване оркестру, да не би дошло до пробијања радијског термина. Дубоко је одахнуо кад се завршио тридесетпетоминутни наступ!“ На затварању фестивала оркестар је наступао још једном, овог пута пред, како сведочи Рацковић, осам хиљада људи. „Многи џезери широм света сањају тај сан, а само малом броју се оствари. Још увек не знамо шта ћемо од среће!“

У актуелној постави су Вељко Кленковски (кларинет), Вукашин Марковић (тромбон), Сава Матић (труба, флигелхорна), Александар Милетић (клавир), Иван Максимовић (контрабас) и Милош Милосављевић (бубњеви). Вокални солиста је (у својству специјалне гошће) Александра Бијелић. Ова постава ће, уз бројне госте, изаћи и вечерас на сцену Коларчеве задужбине, придружујући се обележавању још једног значајног јубилеја, тридесетогодишњице постојања београдске блуз сцене. Откуд диксилендаши у овим водама? „Блуз је један од најважнијих темеља и упоришта џеза“, одговара Рацковић. „У програму под називом Blue Night понудићемо ревију музичких драгуља овог жанра с почетка прошлог века, у маниру у ком се блуз тада изводио и који је другачији од тзв. чикашког блуза, као најчешћег израза данашњих блуз састава код нас. По мојим информацијама, биће то први блуз концерт икада одржан на Коларцу!“