Ноћ музеја, ноћ књиге

Преводећи на компјутерима made in China књиге које ће се штампати made in China, ми преводиоци питамо се како то да нису наши највећи пријатељи издавачи нашли у Кини боље и јевтиније познаваоце српског језика. Не би било чудо, будући да на Истоку живи свет темељан, и чим буде научио наш језик, боље ће га знати од свих нас.Боље макар од домаћих писаца.

Сликари нам већ не требају, медитерански пејзажи који се продају на обалама наших мора су made in China. Ко би се па други гњавио да наслика сваки одсјај таласа? Познаваоци таквог сликарства тврде да је степен специјализације висок, један сликар слика само облаке, други море, галебови имају галебара.

Блиски Далеки исток

Нека злобници ућуте! Кинези имају морално право да сликају што год им се прохте јер су сликали лотосе на папиру од пиринча још када је Haродни музеј био отворен. Да је благовремено затворен, не би лопови подлегли искушењу и украли Тенијерсово „Искушење Светог Антонија“. Срећом, Сезан и Моне су на сигурном, ван дохвата грабљивих руку и погледа. То је смисао Ноћи музеја, сјајне идеје. Слике су  потпуно заштићене, у помрчини, осим за ноћне журке.

Прилика да се прослави затварање Музеја савремене уметности била је Марлборо журка непосредно пре стављања кључа у браву, пре неколико година, и да је журки било више, било би и пара за реновирање и тендере. Занимају вас слике? Трчите до Народне библиотеке Србије и причекајте, када она буде отворена, а то је сваки час, моћи ћете да видите репродукције. Од библиотеке-лавиринта Луиса Борхеса тајанственија је само затворена библиотека, километри полица, и тишина, тешка, метафизичка. Врхунац херметичности једне књижевности, у овом случају српске. Не само да је смисао књига тешко доступан и недокучив, што смо постигли, већ и физички не можете доћи до књиге. Ништа зато. Седите у „кафич“ (кафићи су затворени као непрофитабилни) Народне библиотеке и слушајте химну Светом Сави, звук глокеншпила, окрепљујуће је. Лабудове и лавове од бетона још нису поставили. Музика из „кафича“ привлачи нове читаоце, ваљаће нам једнога дана када Библиотека буде отворена.

Нека злобници ућуте! Народна библиотека Србије има одличан каталог доступан преко Интернета, и њено виртуелно постојање стварније је од папирнатог. Може се ући у Народни музеј и Народну библиотеку, у први ако имате четку и мердевине, у другу са дозволом или у облику нула и јединица. Није књига за свакога. Поштеног човека је срамота да ту крочи, јер смо од сиротих Немаца за шест деценија  изнудили толико новаца за 6. април да је једини начин да им искамчимо још неки динар био да променимо датум Дана библиотеке. Што се глокеншпила тиче, сличност је површна. Ваистину нема разлога да кудимо симетрична аустријска звона, боља од наших непрецизно ливених, да и не говоримо о дрвеним клепеталима. Захваљујући таквом напретку, читаоци ће бити спремни за време када ће наши издавачи наћи на Далеком истоку стручњаке за просто-проширене реченице у српском језику, док ће нама препуштати сложене. Лектори ће исправити небитне језичке разлике, хит се мора објавити. Хит! Да се књига нађе на плажи улепљена уљем за сунчање, па макар само на Ади! Требало је уреднику времена и труда да, боравећи у иностранству, у мегамаркету оде до конзоле са књигама и види шта се чита у белом свету. То су све красне књиге, ко не може да их дочита, може да погледа филм, који ће тек изаћи за Божић, целу историјско-мистичну-љубавну сагу са елементима натприродног у границама реалног, до тренутка када се инцестуозни круг судбине затвара. А читалац ће се већ досетити да martial arts, поред марсовских вештина, може значити још понешто (вештине које се практикују у месецу марту, прим. прев.).

Нека злобници ућуте! Често је тривијална књижевност надживела званичну, коме треба пример, ето Балзака и његових првобитно јевтиних романа. И немојте стављати књигу преко наочара за сунчање, могу да се поломе. Не волите тамне наочаре? Грешите. И ја имам пар, изгледам баш добро када их ставим, као да никада не читам. Преводиоци имају све мане писаца, али немају добре особине, одатле њихов уопште неконструктиван став, ако сте се питали одакле ветар дува. Када ставим тамне наочаре све је боље за проценат затамњења, не видим ни књижару у палати „Албанија“, Нолит код „Београђанке“, ни вољену па остављену Просвету, видим само шопинг-молове и весео сам, у дуру. Преко викенда ме можете наћи у шопинг-центру.

Заврши и пали

Нека злобници ућуте! Ко не зна шта је тржиште, тим горе по њега, и чему паника, у шопинг-моловима има књижара. Што се Просвете тиче, госпођа је остарела, и помало осиромашила, њен расцвали шарм привлачи сада само изопачене, а истини за вољу, колико год се пута удавала, никада се није могла добити медена ракија. Метаморфоза омладинске библиотеке „Пинки“ у Његошевој улици у Београду пример је напредовања: у некада загушљивим просторијама библиотеке сада је лепа продавница војне опреме. Доста је било скривања опасних реквизита у магацинима, кроз транспарентни излог дванаестогодишњи купци могу да се диве маскирним униформама, чизмама, оптичким нишанима. Ни шишање није скупо. Књига је роба, баш као и чизме, нашу робу у излогу заменили су бољом.

Превођење, па и читање, постаје подвиг, скуп хоби попут јахтинга, голфа. Ипак, награда је велика: смисао. Смисао текста, шареног света, па макар се он разумео само као хаос. Постоје малобројни издавачи који прате читалачку и преводилачку герилу која се крије у тунелима у којима нема телевизора. Често они немају књижаре, препуштајући лавовски део своје зараде ланцима дистрибуције, који постају нова елита у бизнису културе, уз подршку државе кроз откуп књига од њих, а не од издавача, и кроз финансирање „бизнис планова“ сажетих у академској крилатици заврши и пали.

Живећи у добром друштву неумрлих Милоша Ђурића, Станислава Винавера, Данила Киша, Петру Крдуа, као и писаца које читамо, преводимо, печатимо, ми читаоци, преводиоци, издавачи, овде смо са својим комадом смисла у облику књиге у рукама.

Милош Константиновић 

Аутор је председник Удружења књижевних преводилаца Србије