Број за спавање

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Колико вреди потрошити за добар сан?

У великом салону „подлога за спавање” (није реч само о мадрацима и душецима), у вашингтонском предграђу Бетесда, одговор на ово питање зависи од жеља и могућности. Душек може да се купи и за 160 долара, али и за 13.000. Са свим варијантама између. Изложено је педесетак модела шест великих произвођача, па су и асортиман и избор свакако велики.

Муштерије могу да бирају очима – и леђима. Свако може да испроба комплет мадраца и душека (углавном иду заједно, док се кревет, као рам за ово, купује негде другде). Не само опипавањем мекоће или тврдоће, него баш онако како ће га користи. Дакле да прилегне. Колико год му је воља: продавци га због тога неће намрштено гледати.

Соло, или ако се купује у пару, и заједно. „Шта год да радите у кревету, Сили подржава”, упадљива је реклама у прочељу модела фирме „Посчурпидик”.

Ален Роф, шеф поменутог салона по имену „Метрес дисконтерс” („Дисконт душека”), иначе ланца од 85 радњи у Мериленду и суседној Вирџинији (чија је формална титула иначе „саветник за спавање”), један је о посленика свог заната који о својој роби може да прича навелико, износећи историју, чињенице и објашњавајући технологију.

Ово последње је, каже ми, узнапредовало нарочито у последњих десет година. Нарочито у Америци, где, с обзиром на учесталост оваквих салона, количину телевизијских и новинских реклама, може да се стекне утисак како је реч о изузетно важној грани науке – и наравно бизниса.

Смишљени су нови начини како да се удобнијим направе класични душеци са жичаним федерима, од нових материјала за то, до начина њиховог повезивања, паковања и сличног. На једном моделу чији нам је пресек показао, сваки федер је посебно умотан у неку тканину, уз специјалне слојеве подлоге горе и доле, сунђерасте амортизере по ободима и штошта још.

Ново је што се овде душеци више не окрећу, да би се подједнако трошили. Велика је вероватноћа да ће их власници заменити и пре уобичајеног рока трајања од 7 до 10 година, примамљени рекламама како ће им бољи сан обезбедити управо најновији модел.

Тренутно се највише рекламирају душеци са „бројем за спавање”. Ако рецимо муж и жена имају различите потребе у погледу тврдоће постеље, нема проблема. Уз душек се добија и даљински управљач са командама за леву и десну страну. Једна може да се учини мекшом, друга тврђом, притиском на дугме, или укуцавањем одговарајућег броја. Посебна електроника и нечујни мотори додаће или испустити мало ваздуха и проблем је решен.

Да ли је ово само рекламни трик, или стварно функционише, питам господина Рофа? „Одлично је, ја спавам на једном таквом”, одговара, уз препоруку.

Хит су и душеци „темпурпидик”, истоименог произвођача. Направљени су без федера или плетене жице, од посебне „меморијске” пене, чија је формула, како тврди Ален Роф, најстроже чувана пословна тајна, толика да није ни патентирана, јер после 10 или 20 година патенти постају доступни.

„Темпурпидик” се обликује према контурама тела, реагујући на температуру. Препоручују га паровима који се често окрећу у кревету – јер „меморијска пена” не производи вибрације као душеци са федерима, па ће тако „значајна друга половина” (формулација мог саговорника) остати у блаженом сну. А сем тога, душеци од овог материјала имају „доживотну” гаранцију – произвођач тврди да се не могу израубовати ни после три деценије употребе.

На другом моделу тканина је третирана јонима бакра и сребра, тако да у њој не могу да опстану бактерије – душек је дакле стерилан све време.

Али упркос технолошком напретку који је сасвим опипљив и у овом салону, америчке постеље и њихови корисници суочавају се последњих година са све већом агресивношћу древног непријатеља – креветских паразита.

Мислило се неко време да су стенице и друге креветске крвопије искорењене још четрдесетих година прошлог века, широком употребом дидитија, али кад је овај отров почетком седамдесетих избачен из употребе, ове напасти су постале отпорне на хемију која га је заменила.

Ален Роф каже да је проблем у порасту у последњих неколико година, и то објашњава чињеницом да се више путује и бржим прилагођавањем генетике ових инсеката отровима који се против њих користе.

Штампа наводи да овдашњи „баг терминатори” данас имају за четвртину више посла него пре деценију. Паразити више не траже крв својих жртава само у креветима, него и у канцеларијама, па чак и у луксузним бутицима. О хотелима и да се не говори.

Успаничени грађани све чешће траже помоћ, а последњих година за откривање ових штеточина користе се и специјално обучени пси. Пошто хемија све мање помаже, за уништавање се користе термичке методе: иако може месецима да издржи без хране и преживи замрзавање, непријатељ страда већ на 50 степени.

Почетком ове године у Вашингтону је одржан „бед-баг самит” стручњака и бирократа (постоји и „Федерална радна група” за решавање овог проблема), у настојању да се осмисли национална стратегија. А у међувремену, у салону Алена Рофа, у понуди су специјалне навлаке против паразита, које су додатни трошак приликом набавке „најважније ствари у свакој кући” – јер се, гласи разложно објашњење, у кревету проведе више него на било ком другом месту.

А да ли се на душеку од 13.000 долара (у неким салонима има и оних који коштају и 40.000 – као луксузни ауто) заиста више од 30 пута боље спава него у оном од 400 долара?

Свакако, потврдиће сваки продавац, а поготово купац. Кад већ одброји толико, сигурно мирније спава знајући да то себи не могу да приуште баш сви. И у томе је већа тајна него у броју федера или специјалних слојева.