Атеље Арапског пролећа

Сиди Бузид, Тунис – Породично гробље породице Буазизи, измештено неких 15 километара од центра овог учмалог места у унутрашњости Туниса, ненадано се од места ходочашћа претворило у поприште оштрих дебата о будућности Туниса и свих арапских револуција у току.

Дошао сам овде с питањем како је све почело у малом прашњавом граду 240 километара јужно од главног града. Шта револуција значи овим људима? Да ли им мења живот? Како изгледа демократија у својим првим месецима?

Кренуло је 17. децембра прошле године када се улични продавац воћа и поврћа по имену Мухамед Буазизи сукобио с комуналном службеницом која му је конфисковала колица јер није хтео да јој плати рекет.

Посвађали су се, ко зна шта је овај 26-годишњак њој рекао, тек добио је шамар. Пред свима, у Авенији Бургиба, од жене – то је у овом дубоко традиционалном месту ужасно понижавајуће.

Пошто нико није хтео да саслуша његове жалбе, млади човек, који се никада није бавио политиком, отишао је пред капију провинцијских власти, полио се бензином и запалио.

Био је то пламен који ће туниског председника Зин ел Абидин Бен Алија натерати да после 23 године власти побегне у Саудијску Арабију, који ће у Египту срушити Хоснија Мубарака и покренути револт маса у Алжиру, Јордану, Јемену, Бахреину, Либији и Сирији.

Узалуд је бивши туниски деспот посетио Мухамада у болници. Мученик још није ни умро од опекотина 4. јануара, а Тунис је изашао на улице носећи слике нове иконе слободе, симбола протеста људи којима су превршили бесперспектива и окрутност корумпираног режима.

Отишао сам до гробља смештеног у макији туниске степе у Граа Бануру, тек ту и тамо освојене маслињацима. Вукла ме помисао да то није само гроб „мученика Мухамеда Буазизија“ окренут ка Меки, већ атеље Арапског пролећа, колективна гробница арапског страха, радионица револуције која је већ отерала двојицу арапских деспота претећи осталима.

Тражим нему, у бело офарбану цементну плочу за коју мислим да крије звучник милиона чији се глас до скора нигде није чуо.

Дочекао ме љутито човек за кога ће се испоставити да је Мухамедов близак рођак, власник земље на којој је гробље.

„Зашто долазите овде? Шта смо ми добили? Ништа се није променило“, бесно прича Амор Буазизи, 42-годишњи власник фирме за изнајмљивање уређаја за хлађење.

Испоставља се да човек који је ујединио арапску улицу дели свој родни град. На оне који су га знали, гледају као на профитере који извлаче новац од страних новинара и локалних званичника. Они који га нису познавали питају се када ће коначно нешто добити од промена које су се догодиле.

„Украли су нам револуцију. Чак и породицу“, каже Амор, подразумевајући чињеницу да је породица „туниске буктиње“ добила помоћ с разних страна и убрзо после његове славне смрти напустила ово место.

„Не видим никакве промене иако су нас обишли сви нови политичари. У ствари је још горе. Раније смо имали сиромаштво и мир. Остало је сиромаштво, мира нема. Полиција се плаши, царују разне банде“, додаје, показујући реденик с мецима испод мајице.

Шта се то догађа с револуцијом? Зашто нови немири потресају Тунис и Египат? Да ли су ови људи уплашени нагло стеченом слободом или не знају шта с њом да раде?

Сиди Буазид, град од око 40.000 становника који се не појављује ни на мапама ТВ временских прогноза, нуди одговоре типичне за многа слична места широм арапског света.

Не постоји овде ништа што је Мухамеду Буазизију могло да пружи наду у бољи живот. Они с везама нашли су посао у локалној фабрици пасте од парадајза. Неки шверцују гориво из Либије. Сиди Бузид има много младих људи, мало радних места.

Већина сања о томе да се некако дочепа Европе. Док сањају, живе од ствари које Западу више нису потребне: изношене одеће која се у балама продаје на тоне, олупинама аутомобила на којима су они који су их се дочепали поносно задржали ознаке Француске или Немачке.

Мухамед је једва успевао да скрпи крај с крајем. А после његове смрти од које се очекује да тектонски промени арапски свет?

„Једно што сам од револуције добио је да ме не терају са улице“, каже ми Ферхат Баргоуги, Мухамедов друг 13 година. Наслоњеног на колица с лубеницама, затичем га на месту инцидента који ће добити светску славу. „Сви само много обећавају а ја и даље за жену и двоје деце не могу да зарадим више од шест до десет динара (3-5 евра) дневно.“

Иако више на улици нема комуналних инспектора који траже мито, или прете запленом, Ферхат није задовољан напредовањем револуције. Не види перспективу.

Да ли је то знак да Арапско пролеће улази у фазу револуције растућих очекивања? Немогућности да испуни кључне жеље својих протагониста?

У Тунису су, као и другде, око тога подељени. Док једни страхују да ће им револуција бити украдена и да ће се све мање-више завршити козметичким променама, други су оптимисти.

Први махом припадају незапосленој младости. Други образованим слојевима и махом запосленим члановима друштва којима оптимизам није егзистенцијални луксуз.

„Тачно је да је одмах после револуције чак 70 одсто људи имало велика очекивања и да тај проценат опада, али смо срећни. Сада можемо о свему отворено да причамо. Нема страха“, каже Аладин Исави (24), запослен у овдашњој електродистрибуцији, нудећи да ми покаже маслињаке на којима има посла.

Да, Тунишани су до пре пола године слободно на јавном месту могли да причају само о фудбалу. Сада се од чајџиница уз наргиле до фенси места главног града само бистри политика. Много речи, али мало решења, посебно за акутне економске недаће.

Изгледа небитно. Новостечена слобода и слава туниске револуције 14. јануара некима су, за сада, довољни.

Гледам младе људе окупљене око телевизора изнетог испред радње мобилних телефона. Прате догађаје у Јемену и Либији. Арапско пролеће почело је овде, али ситуација у многим другим земљама региона којим се проширио мирис Револуције јасмина прети насилним летом.

Сцене протеста. Уверени су да све то има неке везе с њима. И са Сиди Бузидом. И с Бараком Обамом који је недавно обећао да ће Америка више знати да цени „дигнитет уличног продавца у Тунису него сирову силу диктатора“.

Демонстрације у Тунису и Египту довеле су зимус до махом мирног збацивања деспота, па су се многи Арапи понадали да ће се релативно лако ослободити својих властодржаца.

Пола године касније, догађаји у Либији, Сирији, Јемену или Бахреину показују да су се преварили. Инсталација демократије, мира и слобода по региону потрајаће дуже.

Првобитну еуфорију с барикада по булеварима града Туниса или с каирског Трга Тахрир смењује растућа забринутост. Народ много очекује, па наследници Бен Алија и Хоснија Мубарака морају да воде рачуна да се очекивања не изјалове, али да се истовремено ускладе са стварношћу.

Почетни ентузијазам – притиснут идеализмом као и у свакој револуцији – почео је да се топи, што је опасан процес који лако може да води новим ерупцијама незадовољства.

Све указује да ће с крајем ере блискоисточних диктатора стићи време у коме ће се полудемократије преплитати с регионализмом уз јак утицај религије, чак и племена. Немогућност, неспремност или неспособност да се реше егзистенцијална питања, од којих је почело – барем у Тунису и Египту – прете новим насиљем.

Биће све много сложеније него када су регионом уз помоћ Запада владали диктатори. Што значи да ће се на истинске слободе чекати још деценијама.

Мохамеду Буазизију се то не би баш допало. Као ни онима који га као мученика славе широм Блиског истока.