Мобилна веза

Само што су мобилни телефони постали моћно средство масовнемобилизације против системских болести, стигло је упозорење да су баш они „врло нездрави елементи”. Светска здравствена организација је саопштила да зрачење из тих справица „може да има канцерогено дејство, поготову на мозак”.

Налаз медицинске екипе није категоричан, оспорава се и као недовољно поткрепљен, па се претпоставља да следе махом техничка и прилагођавања у руковању. Не предвиђа се ни смањивање употребе мобилних ни у уобичајеним ћаскањима, а камоли у социјалним мобилизацијама против смерница које доживљавају као политичке и економске „ударе у здрав мозак”.

Мало коме је, наиме, данас прихватљиво да постоје лидери који „не умеју да сјашу”, да нико од „крупних зверки” не одговара за текућу кризу док се њен терет сваљује на леђа „ситних риба”, да се лакше отпуштају радници него што се повећавају дажбине најимућнијима, да је јача конкуренција странака него продуктивних идеја. Стога је нарастао –„прекаријат”, како се интернационално назива вишеслојна заједница неизвесних и незавидних судбина, који махом чине млади, жене, имигранти, незапослени, запослени и пензионери с минималним примањима, становници запуштених приградских насеља и опустелих села, потцењени високообразовани кадрови, неуважени мајстори масовне комуникације.

Сви ти социјално „демобилисани” повезали су се мобилним телефонима, Твитером и другим друштвеним мрежама, створивши неформални покрет отпора постојећем стању. Не ради се, наравно, само о Арапском пролећу које је свргло или уздрмало низ дугих диктатура.

Док су на северу Африке и Блиском истоку бунтовници оспоравали системе којима нису били задовољни, Европљани се, на пример, учестало буне што им се демократски системи, које су помно усавршавали и на чије су добробити навикли, мењају у правцу који им није по вољи. „Нисмо ми против система него се систем окренуо против нас”,поручују шпански демонстранти, названи „Огорчени”, тврдећи да антикризне мере углавном приморавају широке слојеве на драстична одрицања и тиме одударају од суштине демократије као владавине народа.

Одузели би нам и гласачко право кад би избори могли да донесу корист већини грађана,додају саркастично, сугеришући да њихове интересе не заступа ниједна водећа странка. Једна партија нас је увалила у кризу, друга нема ни снаге ни воље да нас извуче,оцењују, док ни сами још не успевају да програмирају нешто треће.

На основу увида у низ анализа, рекао бих да смо ушли у фазу глобалног „прекаријата”. Не само због серије демонстрација, већ и због тога што неизвесности и неукротивости (као што је садашње ширење смртоносне верзије ешерихије коли) превазилазе домете такорећи свих надлежности.

На пример, УН су управо упозориле да ће све осетније поскупљење хране изазвати нове нереде у низу неразвијених земаља. Претходно су Међународни монетарни фонд и Међународна организација рада заједнички упозорили да „нарасла и дуготрајна стопа незапослености угрожава и стабилност постојећих демократија”. У оба случаја, један од главних разлога за те потресе је –наизглед парадоксално –остварење хуманог и тржишног идеала да стотине милиона људи изађу из сиромаштва, што је довело до успона нових економских сила које су повећале и тражњу за намирницама и понуду јефтиније радне снаге.

Парадоксално делује и чињеница да разноврсна левица, поготову разрађена европска социјалдемократија, није успела да изнедри одговор на кризу проистеклу из конкурентског јој неолиберализма. Одрекла се својих принципа и подлегла притисцима крупног бизниса –замера јој „прекаријат” (који бисмо, због мноштва прекора властима, могли да назовемо „прекоријат”) и најављује стварање „социјалне левице” која ће настојати да створи „отворене скупштине грађана и институције надзора над партијама”.

У међувремену, више успевају десничари, којима бирачи лакше праштају грешке и ускогрудост него левици јаловост и поводљивост. У успону су и десни екстремисти који користе прилику, створену избегавањем локалних актера да признају сопствену одговорност, да за домаће неприлике окриве спољне факторе –имигранте, преношење дела националног суверенитета на УН, ЕУ и друга међународна обједињавања.

И лево или десно,већини грађана остаје –тесно. Зато све чешће, као „прекаријат” настоје да прошире простор за сопствене изборе и изван биралишта, да покажу да постоји политички живот и изван партија.

То је нови изазов за власти које су навикле да ауторитет заснивају или на поверењу или на страху. Јер, учестале и разноврсне алтернативне мобилизације показују да грађани постају све неповерљивији и храбрији...