Чиле хоће истину о Нерудином крају

Да ли се заиста Салвадор Аљенде убио калашњиковом који му је поклонио Фидел Кастро и шта се то десило са организмом највећег чилеанског песника Пабла Неруде, па да умре у болници неколико дана пошто је његов блиски пријатељ, први социјалистички председник Чилеа, напустио овај свет.

Одговоре на ова питања отворена тог далеког 11. септембра 1973. када је уз помоћ САД генерал Пиноче извео свој крвави пуч, Чилеанци безуспешно траже већ 48 година. Званична верзија трагичних смрти двојице знаменитих сународника потурена им је недуго пошто је Пиноче завео страховладу: Салвадор Аљенде извршио је самоубиство у радној соби председничке палате Монеда, не желећи да се жив преда војним пучистима, док је Пабло Неруда неколико дана после тога пребачен у болницу, где је умро од рака од кога је боловао неколико година.

Било је то 23. септембра 1973. године, само дванаест дана после Аљендеове смрти, и пар дана пошто му је у кућу на мору упала војна полиција. Нобеловац им је тада рекао: „Претражите добро, ништа није тако опасно као поезија”.

Садашњи председник Комунистичке партије Чилеа Гиљермо Теијиер затражио је пре неки дан да се посмртни остаци великог песника ископају и да се утврди како је заиста умро Пабло Неруда. На то га је нагнао интервју објављен у мексичком часопису „Прогресо”, у коме Нерудин пријатељ тврди да је био поред болесника дан пре његове смрти, да се песник добро осећао, да је планирао да сутрадан отпутује у егзил у Мексико. Слично говори и Гонсало Мартинес, бивши амбасадор Мексика у Чилеу који га је такође посетио у болници неколико сати пре смрти, како би се договорили око пута.

„Неруда је мирно разговарао, шетао је по болничкој соби, размењивали смо политичка мишљења, говорио је шта ће да понесе на пут. А онда би нагло почео да се двоуми, да ли да оде или подели судбину са својим народом”, каже бивши мексички амбасадор.

Штампа је тада писала како су песнику на дан смрти дали таблете против болова, и да су оне проузроковале престанак рада срца, што је различито од болничке умрлице, у којој пише да је преминули пао у кому због терминалног стадијума рака простате.

Мартинес тврди да га је превезао у болницу Санта Марија, јер су у његове три куће свакодневно упадали војници ради претреса. До болнице га је пратила и његова дугогодишња сапутница Матилде Урутиа. До последњег дана диктирао јој је песме, које је објавила тек тринаест година после Нерудине смрти.

Одлазак Пабла Неруде, кога је потоњи нобеловац Габријел Гарсија Маркес назвао највећим песником Латинске Америке, одјекнула је у целом свету. Пиноче је одбио да изда дозволу за јавну сахрану и тврдио да народ мора да се придржава строгих одредаба полицијског часа. Упркос томе, хиљаде Чилеанаца изашли су на улицу и придружили се погребној поворци, протестујући против војне диктатуре.

Пиноче је владао гвозденом песницом до 1990, пуних 16 година. Са власти се спустио златним падобраном, па је 2006. у 91. години умро неосуђен, иако је против њега покренут судски процес због више стотина убистава. На гробу није било песника да га мртвог застрашују.

А Нерудине песме и данас одјекују светом, који тражи да сазна да ли је болесни поета заиста толико застрашио диктатора да је решио да његов неминовни крај убрза.