Дух номада, комунизма и ислама

Специјално за „Политику“

Алмати – Ово је земља пустиња, сланих језера и сурових врхова Тијан-шана. Руса и Казака. Номада. Тулипана и чајева. Снежног риса и двогрбе камиле. Фламинга и златног орла.

Централна Азија је Европљанима одувек била мистична и егзотична, али ретки би се одважили на пут у непознато. Нисам имала ту дилему када ми се указала прилика да посетим Казахстан.

Казахстан, Киргизија, Узбекистан, Туркменија, Таџикистан… Као основац сам мислила да се око назива ових бивших совјетских република неко шалио. Иако се та мутна слика временом релативно разбистрила, било ми је јасно да надолазећи централноазијски гигант крије многе мистерије.

Казахстан је по површини девета земља света, чији трећину територије чине полупустињске степе. Међу првима је и по природном богатству: нафта, уранијум, злато и минералне рудесамо су неки од повода што је Казахстан последњих година у радару глобалних играча.

Са коликом сам се земљом ухватила у коштац схватила сам покушавајући да организујем излет у неки од оближњих природних резервата Алматија, највећег града и престонице од 1929. до 1997. када је она пресељена за Астану, што на казашком буквално значи Главни град.

Схватила сам, прво, да у Казахстану 300 или 600 километара значи – близу. Друго, да је десет дана боравка довољно да се земља обиђе само ако се путује – авионом. И треће, да барем 60 одсто територије није покривено мобилном телефонијом.

Огромна пространства степе било је тешко населити. Делом и због традиције и историјских навика. Потомци некадашњих монголских племена љубоморно чувају вековима утврђиван начин живота – номадски.

Негде дубоко у свести остале су слике степа, лова уз помоћ златних степских орлова, живота у јурти, номадском шатору погодном за честе селидбе с краја на крај пространстава централне Азије. Казаци се и данас готово искључиво баве сточарством. Као да је неким чудом ген земљорадника изостао из њиховог кода.

Можда управо зато Руси који су остали у Казахстану након распада СССР-а често кубуре са Казацима покушавајући да пронађу формулу заједничког живота по сеоским заједницама плодног југа земље.

Сем најбројнијих Казака, народа туркменског порекла, мозаик једне од етнички најбогатијих земаља света допуњавају Руси, Белоруси, Пољаци, Украјинци, Узбеци, Татари, Ујгури, Азери и – Немци чије је ратне заробљенике Стаљин масовно слао у азијску степу, а многи су ту и остали.

Посебну драж нуди сазнање да се данашњи Казахстан налазио на једној од главних деоница Пута свиле који се од Китаја, како овде зову Кину, протезао према Европи. Алмати, Тараз, Шимкент, Отрар, били су центри у које су без изузетка свраћали каравани.

Необично је, мада објашњиво, да на таквом раскршћу готово да нема очуваних споменика историје. Профил номада, као и пребивалиште на отвореном бојном пољу, на сталној мети Монгола, допринели су да су историјска сведочанства о овој необичној групи народа ретка.

Како се као номади нису везивали за простор, њихову културу не карактеришу културно-историјски споменици, велелепне палате или градови.

Тако ће политичка интеграција међу Казацима започети тек почетком 13. века, под управом Монголског царства, о чему сведоче очувани маузолеји бројних духовних вођа, џамије, ископине старих градова, разрушених и похараних под најездама азијских батира и монголских ханова.

Стари град Отрар, позната ковница новца на Путу свиле, остаће упамћен по храбрости којом је чак шест месеци одолевао силовитим најездама Џингис-канових ратника, али и као град у којем је издахнуо славни татарски емир Тимур, унук Џингис-кана.

Када се у Казахстану вратите у садашње време, пажњу привлачи архитектура великих насеља. Градови новијег датума, захваљујући комунизму, не разликују се много од градова некадашње СФРЈ. Блокови једноличних зграда, широки булевари са зеленилом и парковима за омладину одају утисак као да су се сва та монголска лица на улици некако грешком нашла у овом атипичном окружењу централне Азије.

Утисак се мења након три ноћи проведене у руском, а затим и казашком селу удаљеном свега 150 километара од Ташкента, главног града Узбекистана.

Сељани, домаћини, почели су да се у сопственој режији баве еко-туризмом. Нуде ноћење, традиционална јела, планинарење планинским венцем Тијан-шана. Нуде и разне приче о Казацима, Русима, Немцима са Волге који су овде живели.

Воду нисмо пили – заменили су је литре планинског чаја из самовара који је надохват руке домаћице Жење. Обед представља церемонију: ниски сто, достархан, седење на дивану, курпешу како кажу Казаци.

На столу свакојаке ђаконије. Углавном млечни и месни производи који су овом номадском народу неопходни да преживи хладне казахстанске зиме.

Шашлик, ражњић од овчетине, бишпармак, кувано тесто с месом, кумис и шубат, млеко од кобиле и двогрбе камиле која живи по полупустињама Казахстана.

Са гостопримством азијског народа било је немогуће изаћи на крај. У знак части сваку наливену чашу традиционалног арака треба испити до краја.

За пет година колико се Очербадова породица бави еко-туризмом, имала сам ту част да будем првенац из наших крајева.

Црно злато, злато и уранијум

О Казахстану се, са пуним правом, у посљедњих неколико година говори као о надолазећој средњоазијској тигар-економији, једном од најозбиљнијих енергетских и геополитичких играча у свету. Природна богатства, попут нафте, природног гаса, злата, уранијума, угља, челика, мангана, хрома, никла, била су плодно тле за концентрацију иностраног капитала, па се седишта бројних светских компанија могу срести дуж широких булевара Алматија. Економија Казахстана заснива се на пољопривреди и извозу минералних руда, али пре свега на експлоатацији природног гаса и нафте у околини Каспијског језера, чије су залихе на завидном нивоу. Нафтно поље Кашаган у Каспијском језеру друго је по величини налазиште нафте и плина у свету. О залихама довољно говори чињеница да је цена црног злата у Казахстану свега 60–70 тенги, или четрдесет центи по литру.

Култ личности

Упркос напретку и унутрашњој стабилности, неналик на ону у суседној Киргизији, демократија у Казахстану је још увек далеко од доброг примера. Председник Нурсултан Назарбајев главни је носилац казахстанског култа личности и ауторитативног режима, који под пуном контролом држи медије, конгрес, судство и целокупни политички систем.

Готово па доживотни председник основао је и нови главни град, Астану. Назарбајев је овај град начинио својом престоницом, али како кажу грађани – и својим личним поседом. Упркос ауторитативном начину владавине и делимичним грађанским слободама, Казаси и Руси се не противе овдашњој власти. Као аргумент наводе да је боља и толика слобода под Назарбајевом, него ратови и сукоби са којима кубури већ дуже време њихов југоисточни сусед Киргизија. Тако ћете дотичног господина имати прилике да видите на готово свим билбордима у градовима Казахстана, али и у забитим селима. Ако не сликом, а оно барем иницијалима – у селу Тјуљкубасу, у којем смо одсели као гости руске породице, новоизграђена основна школа има облик почетног слова председниковог презимена – ћирилично Н.

Нурсултан Назарбајев донео је бившој совјетској републици независност, те стога његова власт која траје већ пуних 18 година (од 1992), не представља проблем локалном становништву. Како кажу Бинат и Азамат, другови Казаси из воза на путу од Туркистана до Алматија, Назарбајев је земљи донео независност и не треба га мењати. Са њима се не слажу старије генерације, сећајући се СССР-а у којем је цела палета нација, религија и различитости живела заједно. Наши домаћини у селима Тјуљкубас и Каскасу, Рус Миша Нориц и Казах Очербад, радо би се вратили коју деценију уназад.

„Могли смо да путујемо где год смо хтели, а новац је имао вредност – не као сада. Образовање и здравство били су бесплатни, и неупоредиво квалитетнији него данас”, каже домаћин Миша.

Поделом Совјетског Савеза у ствари је направљена подела унутар његових ентитета. Киргизија, Узбекистан, Казахстан и остале централноазијске земље врело су потенцијалних сукоба народа који су у СССР-у живели у благостању.