Дуго путовање

Читао сам неке делове интервјуа Светислава Басаре са председником Тадићем (месечник ,,Статус”). Штиво јесте занимљиво, на неки начин то је дијалошка новела о остварењу српског сна. Дакле, како освојити власт у Србији! Президент каже отприлике овако: једне вечери, негде на Дорћолу састали смо се нас четворица и одлучили да преузмемо нешто како радикали не би освојили Србију.

Поред садашњег председника ту су наводно били Небојша Крстић, Срђан Шапер и извесни Туцко.

И поред приличног мисаоног напора, нисам успео да дешифрујем човека са вишезначним дорћолским надимком. Али, свеједно. Вероватно је и Туцко негде на добром месту. Остаје ми само да кажем оно отрцано: све остало што је било пре, а и ово сада јесте историја.

Због тога Тадићева верзија политичког старта може да се ишчитава као лако штиво, особито данас када је он симбол највеће моћи у држави која клеца под претрпаним самаром и небројеним тегобама. Тај несклад између харизме шефа Србије и депресивне стварности у њој, напросто је нестваран, и као такав сасвим реалан.

Ових дана, Србија се срела са својим отужним, изможденим легендама. Већина Срба је свих ових година сматрала Ратка Младића својим херојем који се не да „онима тамо”, а никада се неће ни дати. Ухваћен је на врхунцу резигнације, остарео, без моћи и пријатеља. Његов изглед и помирљивост су неочекивана трансформација слике коју смо запамтили. Одједном је генерал, затуривши са годинама и болестима своју ароганцију, држање, цинизам и потцењивање моћнијих од себе, изазвао свеопште сажаљење.

Није било горег начина да легенда падне. Његови обожаваоци су очекивали бар пркос, а они под навалом менталних лимита, да генерал оконча са собом тако што би потегао један од два пиштоља на своју главу.

Ништа од тога. Појео је јагоде са вождовачке пијаце, разговарао са родбином и пријатељима, рекао да не признаје суд, посетио гроб ћерке Ане и одлетео тамо где се мислило да никада неће.

Председник Тадић је одржао добар говор. Узео је на себе најтежи део, оно што му и припада: да саопшти нацији и свету да је Младић ухапшен. У његовој краткој беседи није било тријумфализма (што би иначе било неукусно), али ни оклевања да се каже све што је требало.

Друга је ствар симболично отварање шампањца и вина у српском тужилаштву, спремног за ту прилику. Ипак ту није било разлога за весеље, нити за честитања. То је већ питање стила и фине уздржаности. Србија је утучена из сасвим других разлога, али било је сулудо очекивати „народно весеље” у емотивно и вредносно оштро подељеној држави.

Исте вечери, кад је „кооперативни” део Србије прижељкивао силно тапшање по рамену, одмах је стигла очекивана, мада непријатна шамарчина која дословце гласи: „А Хаџић? Посао се мора завршити, очекујемо Хаџића у Хагу!”

Могли су ревносни европски чиновници притиска да сачекају неколико дана, бар док се Младић први пут не појави пред судом. И тај се манир може разумети као недостатак мере, стила и поштовања онога што је Србија учинила. Али то је био занимљив сигнал који је стигао одозго. Притисака ће бити још. Ако је хапшење Младића задовољило Холандију, понижену што је у јулу ’95. Младић скоро сам разоружао и заробио њихов елитни батаљон, у чему је ствар са Хаџићем?

То је свакако релативно непристојно и чак недостојно, насилно одржавање тензије над Србијом, опит са идејом докле се може са таквим манирима, а изгледа да се може бесконачно. То значи да се Србија може надати статусу кандидата, али и тај статус би могао потрајати до судњега дана. Разлог за такво замрзавање је очекиван: сувише је држава под банкротом у унији. Румунија и Бугарска су још гори случај, нерешив за логику Брисела и околине.

За приступ нових и високо ризичних чланица, отпор би могао да буде све већи. А и Србија је далеко од стања пристојности за боље друштво: нема медијских слобода, нема победе над криминалом и корупцијом, нема посла, нема поштене приватизације, нема реформе корумпираног правосуђа.

Зато и не чуди што су европски чиновници, који нас (безобзирно) уче реду, ипак, направили инверзију у приоритетима. Уместо набројаних мана које су најгора српска стидна места пред светом, Горан Хаџић је од прошлог четвртка, па све до хапшења, услов свих услова. А кад њега нађу на неком тавану, набиће нам на нос све набројане и још неке мане.

Таква очекивања не значе како ваља бацити грабуљу у коров. Знам да председник има више саветника но што му треба, фали му још само писац овога текста. Ипак, Тадић би морао да уради бар две ствари: да заиста, као што је обећао, сведе криминал и корупцију на разумну меру. „Ваљда су се већ накрали”, како би рекао Пашић за неке своје министре. И да буде знатно тврђи према онима који му сваки дан деле лекције. Ратко није Карађорђе, али добро је знати како је Милош у своје време разговарао са пашом београдским. Да се превише не замајавамо са модерним добом, ипак, ми смо још у истим временима.