Отишла је фудбалска памет

Специјално за „Политику”

Рио де Жанеиро – И тако је Дејан Петковић отпевао своју лабудову песму ове недеље, лепог сунчаног поподнева, пред 42.000 гледалаца (37.000 плаћених улазница и 5.000 гостију). Фламенго је дочекао Коринтијанс у трећем колу Првенства Бразила и ремизирао у помало досадној утакмици – 1:1. Оба гола су пала у првом полувремену: Вилијан је донео вођство Коринтијансу у 19, а Ренато изједначио у 39. минуту.

Као што је најављно, Пет је играо прво полувреме, а учинио је то врло добро, изненађујући оне који нису веровали да може толико дуго да издржи игру на такмичарском нивоу. Извео је четири лепа потеза и четири корнера уобичајеном вештином, давао врло добре лопте саиграчима. Показао је своју карактеристичну и посебну луцидност. Као што је и било очекивано, навијачи су га прозивали код оба корнера са леве стране, желећи да виде његов последњи „олимпијски гол”...

На жалост, судија Едер Роберто Лопес није био у слављеничком расположењу и није свирао очевидни фаул над Вандерлејом близу шеснаестерца, у првим минутима утакмице. То би била добра прилика за Пета. Други фаул начињен је пред крај полувремена, знатно даље од гола и са десне стране: публика је прозивала Пета, али он је рекао Ренату, који има јаку и прецизну левицу, да шутира. И Ренато је то учинио сјајно, у Петковићевом стилу: прецизан ударац, не посебно јак, досегао је леви горњи угао, а голман Жулио Сезар није могао ништа да учини. Тако је изједначено на 1:1.

Седам минута касније, судија је одсвирао крај првог полувремена, и крај Петковићеве каријере професионалног фудбалера. Цела армија фоторепортера и новинара чекала га је крај ивице терена. Пре одласка, загрлио се снажно са сваким од играча у црвено-црном. Онда, док су други ишли у свкачионицу да се одморе и чују критике незадовољног тренера Вандерлеја Луксембурга, Пета су окружили новинари. Рекао је да његов португалски није довољно добар да објасни колико му значе навијачи Фламенга, што је, наравно, био само израз скромности.

Када се ослободио новинара (не сасвим, јер су му неки стално дисали за вратом), Пет је оптрчао почасни круг и добио последњи аплауз, као један од највећих асова који су прославили толико вољене боје Фламенга.

„Хладнокрвни” Србин је био дирнут. Пре утакмице, гледаоци су формирали два гигантска мозаика (или је боље рећи две верзије истог), један са бојама заставе Србије, други са бојама њему најдражег бразилског клуба. На оба мозаика писало је „Петковић“. Роналдињо је такође указао почаст Пету, предајући му капитенску траку на овој утакмици, а не дресовима свих играча Фламенга, уместо њихових презимена, писало је „Петковић“.

У 15. минуту другог полувремена, док је неорганизовани тим Фламенга чинио грешку за грешком, навијач покрај мене рекао је следеће: „Када је Пет отишао, отишла је и памет”. Сајан опис. Ове вечери, Роналдињо није играо лоше, чак је и показао нешто од своје изузетне способности у другом полувремену. Али, Роналдињо није кичма екипе, као што су у прошлости били Диди, Жерсон, Зико и... Дејан Петковић.

На крају, када већ није заиграо на Светском првенству као што је заслуживао, срећан сам што су бар навијачи мога клуба, а и ја међу њима, донекле исправили неправду према његовој уметности. „Остани, Пет, остани”..., биле су последње речи које је чуо ове вечери.