Кад Фран­цу­ски­ње про­го­во­ре

Још је­дан ми­ни­стар мо­рао је у Фран­цу­ској да оде из вла­де, јер по­сле афе­ре са До­ми­ни­ком Строс-Ка­ном, ко­га су пред њу­јор­шким су­дом пре­кју­че до­че­ка­ле гнев­не хо­тел­ске со­ба­ри­це, и Фран­цу­ски­ње су ре­ши­ле да про­го­во­ре. Др­жав­ни се­кре­тар за јав­не по­сло­ве Жорж Трон во­лео је као „ре­флек­со­лог” да се ве­жба над сво­јим слу­жбе­ни­ца­ма. Ма­си­рао им је та­ба­не, а он­да би пре­шао на опи­па­ва­ње ви­ших де­ло­ва те­ла. Под при­ти­ском из Је­ли­сеј­ске па­ла­те под хит­но је под­нео остав­ку, чим су се две ње­му под­ре­ђе­не де­вој­ке ре­ши­ле да оп­ту­жбе из­не­су у јав­ност.

Са­мо дан ка­сни­је, Лик Фе­ри, ме­диј­ски екс­по­ни­ра­ни фи­ло­зоф, от­крио је но­ви сек­су­ал­но-по­ли­тич­ки скан­дал: твр­ди ка­ко је је­дан бив­ши ми­ни­стар уче­ство­вао у ор­ги­ја­ма са ма­ло­лет­ни­ца­ма у Ма­ра­ке­шу. Иако ни­је от­крио име до­тич­ног, ре­а­го­ва­ло је ту­жи­ла­штво и власт у Ма­ро­ку и тра­же да се ис­пи­та­ју ови на­во­ди.

„Же­не су нај­зад про­го­во­ри­ле о сек­су­ал­ном на­си­љу”, на­пи­са­ла је Сил­ви Ка­уф­ман, пр­ва же­на ко­ја је по­ста­ла глав­на уред­ни­ца „Мон­да” у исто­ри­ји овог па­ри­ског ли­ста.

Она, ме­ђу­тим, упо­зо­ра­ва да је је­ди­ни лек за ру­ше­ње „фран­цу­ске ма­чо кул­ту­ре” да се ус­по­ста­ви јед­на­ка за­сту­пље­ност же­на и му­шка­ра­ца у по­ли­тич­ком жи­во­ту и на ру­ко­во­де­ћим функ­ци­ја­ма.

У пар­ла­мен­ту са­мо два­де­сет од­сто по­сла­нич­ких ме­ста при­па­да же­на­ма, док се из­но­се по­да­ци да же­не у скуп­шти­ни Ру­ан­де, на при­мер, за­у­зи­ма­ју 48 од­сто ме­ста, не­што ви­ше не­го у Швед­ској. Ни­ко­ла Сар­ко­зи је у свој ка­би­нет иза­брао 13 ми­ни­стар­ки од укуп­но 40 чла­но­ва, док је у су­сед­ној Шпа­ни­ји вла­да со­ци­ја­ли­сте Са­па­те­ра ма­ња и пол­но пот­пу­но рав­но­прав­на: од 16 чла­но­ва осам ме­ста при­па­да жен­ском по­лу.

А да се Строс-Кан ни­је та­ко скан­да­ло­зно до­го­дио Фран­цу­ској, и то усред ко­смо­по­лит­ског Њу­јор­ка, ве­ро­ват­но би Фран­цу­ски­ње на­ста­ви­ле да ћу­те о сво­јим му­ка­ма са му­шкар­ци­ма, твр­де по­је­ди­ни ана­ли­ти­ча­ри.

Ипак, чак и пре­ма по­след­њим ис­пи­ти­ва­њи­ма јав­ног мње­ња ви­ше од по­ло­ви­не Фран­цу­за сма­тра да је це­ла при­ча на­ме­ште­на бив­шем ди­рек­то­ру ММФ-а и чо­ве­ку са нај­ви­ше из­гле­да да на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма 2012. го­ди­не оста­ви за со­бом Ни­ко­лу Сар­ко­зи­ја. У Па­ри­зу се ис­ти­че да Фран­цу­зи „ни­кад не­ће при­хва­ти­ти та­бло­ид­ну кул­ту­ру ан­гло­сак­сон­ских ме­ди­ја” и да ће сво­ја пе­ра оштри­ти на дру­гим те­ма­ма а не у ту­ђим брач­ним или ван­брач­ним по­сте­ља­ма.

„Не ба­ви­мо се при­ват­ним жи­во­ти­ма по­ли­ти­ча­ра”, ре­као ми је крат­ко уред­ник са­ти­рич­ног и ти­ра­жног не­дељ­ни­ка „Ка­нар ен­ше­неа” („Око­ва­ни па­так”) не­дав­но у ре­дак­ци­ји овог успе­шног ли­ста у ко­ме ра­ди 20 но­ви­на­ра и са­мо пет но­ви­нар­ки.

Исто­вре­ме­но је ожи­ве­ла и ста­ра не­тр­пе­љи­вост пре­ма „ан­гло­сак­сон­ском пу­ри­та­ни­зму”, пре­ма аме­рич­ком сти­лу, ме­диј­ским „сло­бо­да­ма”, и за­ко­но­дав­ству.

Ни­је ма­ло Фран­цу­за, и оних на нај­ви­шим функ­ци­ја­ма ко­ји за­ме­ра­ју Аме­ри­кан­ци­ма што су Строс-Ка­на „уни­шти­ли” пре не­го што је и от­по­чео про­цес до­ка­зи­ва­ња со­ба­ри­чи­них оп­ту­жби.

Са­да се при­се­ћа­ју и оних ста­рих Бу­шо­вих вре­ме­на ка­да је, због фран­цу­ског про­ти­вље­ња по­хо­ди­ма на Ирак, са дру­ге стра­не Атлан­ти­ка про­ра­дио ан­ти­фран­цу­ски дух. Био је то­ли­ко иза­шао из бо­це да су пре­кр­сти­ли сво­је нај­о­ми­ље­ни­је је­ло: кром­пи­ри­ћи ви­ше ни­су би­ли „фран­цу­ски” (French fri­es) већ „сло­бод­ни” (Fre­e­dom fri­es). Али за­то су ми­мо сва­ке фран­цу­ске за­кон­ске нор­ме у свом аме­рич­ком сти­лу ли­ши­ли сло­бо­де чо­ве­ка чи­ју су кри­ви­цу уста­но­ви­ли на осно­ву све­до­че­ња јед­не со­ба­ри­це.

Зо­ра­на Шу­ва­ко­вић