Kad Fran­cu­ski­nje pro­go­vo­re

Još je­dan mi­ni­star mo­rao je u Fran­cu­skoj da ode iz vla­de, jer po­sle afe­re sa Do­mi­ni­kom Stros-Ka­nom, ko­ga su pred nju­jor­škim su­dom pre­kju­če do­če­ka­le gnev­ne ho­tel­ske so­ba­ri­ce, i Fran­cu­ski­nje su re­ši­le da pro­go­vo­re. Dr­žav­ni se­kre­tar za jav­ne po­slo­ve Žorž Tron vo­leo je kao „re­flek­so­log” da se ve­žba nad svo­jim slu­žbe­ni­ca­ma. Ma­si­rao im je ta­ba­ne, a on­da bi pre­šao na opi­pa­va­nje vi­ših de­lo­va te­la. Pod pri­ti­skom iz Je­li­sej­ske pa­la­te pod hit­no je pod­neo ostav­ku, čim su se dve nje­mu pod­re­đe­ne de­voj­ke re­ši­le da op­tu­žbe iz­ne­su u jav­nost.

Sa­mo dan ka­sni­je, Lik Fe­ri, me­dij­ski eks­po­ni­ra­ni fi­lo­zof, ot­krio je no­vi sek­su­al­no-po­li­tič­ki skan­dal: tvr­di ka­ko je je­dan biv­ši mi­ni­star uče­stvo­vao u or­gi­ja­ma sa ma­lo­let­ni­ca­ma u Ma­ra­ke­šu. Iako ni­je ot­krio ime do­tič­nog, re­a­go­va­lo je tu­ži­la­štvo i vlast u Ma­ro­ku i tra­že da se is­pi­ta­ju ovi na­vo­di.

„Že­ne su naj­zad pro­go­vo­ri­le o sek­su­al­nom na­si­lju”, na­pi­sa­la je Sil­vi Ka­uf­man, pr­va že­na ko­ja je po­sta­la glav­na ured­ni­ca „Mon­da” u isto­ri­ji ovog pa­ri­skog li­sta.

Ona, me­đu­tim, upo­zo­ra­va da je je­di­ni lek za ru­še­nje „fran­cu­ske ma­čo kul­tu­re” da se us­po­sta­vi jed­na­ka za­stu­plje­nost že­na i mu­ška­ra­ca u po­li­tič­kom ži­vo­tu i na ru­ko­vo­de­ćim funk­ci­ja­ma.

U par­la­men­tu sa­mo dva­de­set od­sto po­sla­nič­kih me­sta pri­pa­da že­na­ma, dok se iz­no­se po­da­ci da že­ne u skup­šti­ni Ru­an­de, na pri­mer, za­u­zi­ma­ju 48 od­sto me­sta, ne­što vi­še ne­go u Šved­skoj. Ni­ko­la Sar­ko­zi je u svoj ka­bi­net iza­brao 13 mi­ni­star­ki od ukup­no 40 čla­no­va, dok je u su­sed­noj Špa­ni­ji vla­da so­ci­ja­li­ste Sa­pa­te­ra ma­nja i pol­no pot­pu­no rav­no­prav­na: od 16 čla­no­va osam me­sta pri­pa­da žen­skom po­lu.

A da se Stros-Kan ni­je ta­ko skan­da­lo­zno do­go­dio Fran­cu­skoj, i to usred ko­smo­po­lit­skog Nju­jor­ka, ve­ro­vat­no bi Fran­cu­ski­nje na­sta­vi­le da ću­te o svo­jim mu­ka­ma sa mu­škar­ci­ma, tvr­de po­je­di­ni ana­li­ti­ča­ri.

Ipak, čak i pre­ma po­sled­njim is­pi­ti­va­nji­ma jav­nog mnje­nja vi­še od po­lo­vi­ne Fran­cu­za sma­tra da je ce­la pri­ča na­me­šte­na biv­šem di­rek­to­ru MMF-a i čo­ve­ku sa naj­vi­še iz­gle­da da na pred­sed­nič­kim iz­bo­ri­ma 2012. go­di­ne osta­vi za so­bom Ni­ko­lu Sar­ko­zi­ja. U Pa­ri­zu se is­ti­če da Fran­cu­zi „ni­kad ne­će pri­hva­ti­ti ta­blo­id­nu kul­tu­ru an­glo­sak­son­skih me­di­ja” i da će svo­ja pe­ra oštri­ti na dru­gim te­ma­ma a ne u tu­đim brač­nim ili van­brač­nim po­ste­lja­ma.

„Ne ba­vi­mo se pri­vat­nim ži­vo­ti­ma po­li­ti­ča­ra”, re­kao mi je krat­ko ured­nik sa­ti­rič­nog i ti­ra­žnog ne­delj­ni­ka „Ka­nar en­še­nea” („Oko­va­ni pa­tak”) ne­dav­no u re­dak­ci­ji ovog uspe­šnog li­sta u ko­me ra­di 20 no­vi­na­ra i sa­mo pet no­vi­nar­ki.

Isto­vre­me­no je oži­ve­la i sta­ra ne­tr­pe­lji­vost pre­ma „an­glo­sak­son­skom pu­ri­ta­ni­zmu”, pre­ma ame­rič­kom sti­lu, me­dij­skim „slo­bo­da­ma”, i za­ko­no­dav­stvu.

Ni­je ma­lo Fran­cu­za, i onih na naj­vi­šim funk­ci­ja­ma ko­ji za­me­ra­ju Ame­ri­kan­ci­ma što su Stros-Ka­na „uni­šti­li” pre ne­go što je i ot­po­čeo pro­ces do­ka­zi­va­nja so­ba­ri­či­nih op­tu­žbi.

Sa­da se pri­se­ća­ju i onih sta­rih Bu­šo­vih vre­me­na ka­da je, zbog fran­cu­skog pro­ti­vlje­nja po­ho­di­ma na Irak, sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka pro­ra­dio an­ti­fran­cu­ski duh. Bio je to­li­ko iza­šao iz bo­ce da su pre­kr­sti­li svo­je naj­o­mi­lje­ni­je je­lo: krom­pi­ri­ći vi­še ni­su bi­li „fran­cu­ski” (French fri­es) već „slo­bod­ni” (Fre­e­dom fri­es). Ali za­to su mi­mo sva­ke fran­cu­ske za­kon­ske nor­me u svom ame­rič­kom sti­lu li­ši­li slo­bo­de čo­ve­ka či­ju su kri­vi­cu usta­no­vi­li na osno­vu sve­do­če­nja jed­ne so­ba­ri­ce.

Zo­ra­na Šu­va­ko­vić