Можда јевтиније лиценце

Можда ће лиценце за универзитете, факултете и више, односно високе школе ипак појефтинити. Чланови Националног савета за високо образовање, дакле, највишег стручног тела у овом домену, крајем следеће седмице поново ће разматрати ценовник за акредитацију високообразовних установа, по коме је, рецимо, потребно издвојити милион динара за акредитацију факултета који има најмање три студијска програма. А акредитација је заправо дозвола за рад.
– Поново ћемо разговарати о ценовнику, јер су неки факултети, попут Хемијског, заиста у тешкој ситуацији. Немају пара ни за комуналије – објаснио је за наш лист професор др Обрад Станојевић, председник Савета. – Национални савет утврђује ценовник, али новац од акредитација не иде нама, већ Акредитационој комисији, тачније експертима – рецензентима који ће гледати да ли поднети студијски програми и услови на високошколским установама одговарају прописаним стандардима. Можда ће поједини рецензенти доћи и из иностранства.

Овај професор београдског Правног факултета на недавној Конференцији о Болоњском процесу у Србији истакао је да је увођење реда у високом образовању једна од најважнијих улога Националног савета и Акредитационе комисије.

– Неке моје колеге професори раде и на државном и на приватном факултету, само што је пролазност њихових студената на испиту на државном факултету десет одсто, а на приватном – 90 одсто. Морају се увести ред и хијерархија вредности и то по стандардима које захтева Европа – упозорио је председник Савета.

Зато и јесу прописани стандарди, формирана Акредитациона комисија и уведена акредитација кроз коју морају да прођу сви будући, али и постојећи универзитети, факултети и више школе. И државни и приватни. У реду за лиценцу прво су више школе, јер оне заправо морају да прерасту у трогодишње високе школе. Нови Закон о високом образовању не познаје двогодишње више школе, што је у складу и с принципима Болоњског процеса. Касније ће кроз акредитацију пролазити универзитети и факултети у Србији. Али добијена акредитација није стечена заувек. На сваких пет година ће се сви студијски програми поново акредитовати, а на осам година – установе. Можда и раније, уколико их рецимо неко пријави да лоше раде. У том случају поновну акредитацију плаћа онај ко их пријављује, тражећи да те установе поново иду на акредитацију.

Редовну акредитацију плаћа свако за себе, што је код неких створило забуну. Једни сматрају да акредитацију плаћају факултети, универзитети, више (високе) школе, док други веле да то треба да плате оснивачи, односно држава кад је реч о државним образовним институцијама. Да подсетимо: захтев за акредитацију студијског програма кошта 180 хиљада динара, високе школе струковних студија – 400 хиљада, високе школе – 540 хиљада, академије струковних студија – 600 хиљада, факултета – 450 хиљада, а универзитета – 900 хиљада динара.

– Ми само пружамо услугу, а декани и ректори треба просветним властима да објасне да наши универзитети морају да се акредитују по европским стандардима како би обезбедили дипломе признате у Европи, а држава треба то да плати уколико жели да стручњаци с дипломама њених универзитета имају проходност у Европи – објаснио је др Мирољуб Миливојчевић, члан Националног савета за високо образовање.

А како су се до сада у нашој земљи оснивали и акредитовали универзитети и факултети?

– Некада је само републичка просветна инспекција проверавала да ли су услови испуњени: да ли постоји наставни план, да ли је 70 одсто предмета покривено наставницима у сталном радном односу. Инспектори су гледали и простор, мада није било стандарда о томе колико "квадрата" иде по студенту. Факултети у оснивању добијали су дозволу за рад годину по годину, како уписују студенте. До 1998. године Скупштина Србије је оснивала факултете одлуком или законом о оснивању који би важио до уписа институције у судски регистар. Након тога се за основане факултете примењивао наравно Закон о универзитету – вели професор др Младен Вилотијевић, некадашњи декан београдског Учитељског факултета.

Он подсећа да је Законом о универзитету из 1998. године право оснивања факултета пренето на владу. Од тада је, дакле, Влада Србије била та која оснива факултете. Право надзора имало је Министарство просвете чије су службе контролисале законитост рада на факултетима. А 1992. године у Србији законом је омогућено оснивање приватних факултета и универзитета. И почеле су да ничу приватне високошколске установе. За оснивање факултета било је потребно поднети елаборат у коме се указује на друштвено-економску оправданост оснивања установе, утврђују извори финансирања и предлаже се наставни план, као и главне теме наставног програма.

– Све то је било бесплатно. Никада до сада у Србији није било овакве акредитације, нити се она плаћала – каже професор др Младен Вилотијевић.

Многи сматрају да је управо то можда и разлог што се намножило оволико виших школа, факултета и универзитета у Србији. Питање је само да ли ће папрене акредитације смањити број високошколских установа и побољшати квалитет студија или ће истањити родитељске џепове.