Чекајући први ветро или соларни парк

Заокрет ка обновљивим изворима енергије у свету је видљив у последњих година: од око 300GW новоизграђених капацитета за производњу електричне енергије у току 2008-2009, 140GW (47 одсто) долази из обновљивих извора, a око 60GW (20 одсто oд укупно инсталираних) – из ветра. Недавна хаварија нуклеарне електране у Фукушими само је поново актуелизовала дебату о безбедности нуклеарних електрана и подстакла питања планирања развоја енергетике. Предности нуклеарних електрана (које, за разлику од термоелектрана на фосилна горива, при нормалном раду не емитују штетне гасове) у оваквим ситуацијама нестају без трага и прерастају у глобалну ноћну мору. Неке земље, попут Немачке и Швајцарске већ су најавиле затварање својих нуклеарних електрана (до 2022, односно 2034) иако је удео енергије које из њих данас добијају сразмерно висок (око 23, односно чак 40 одсто).

Тренутно у Србији не постоји ниједан изграђен ветро или соларни парк, а однос инсталираних капацитета у хидро и термоелектранама је приближно 1:2. По наруџбини тадашњег Министарства науке Србије, на основу дугогодишњих метеоролошких мерења и по међународним стандардима, 2008. је урађен Атлас енергетског потенцијала сунца и ветра Србије. У њему је показано да Србија располаже значајним потенцијалима енергије сунца и ветра. Када се ради о енергији сунца, само неколико европских земаља (Шпанија, Италија, Грчка) има већи потенцијал од Србије, при чему у Србији највећи потенцијал имају југ и југоисток земље. Када је у питању енергија ветра, потенцијал Србије (највећи у јужном Банату и планинским областима југоисточне Србије) упоредив је са потенцијалом који има Немачка, иначе земља са највећим инсталираним капацитетом у ветроелектранама у Европи. Међутим, потенцијал и исплативост сваке конкретне локације зависи од више различитих чинилаца и неопходна су савремена висококвалитетна мерења да би се тај потенцијал што прецизније одредио.

Скепса према сунцу и ветру као обновљивим изворима најчешће је последица недовољне обавештености и формулисана је у облику замерки да ови извори нису довољно ефикасни, да је енергија која се из њих добија скупа и да неповољно утиче на стабилност енергетског система.

Енергенти за класичне електране (угаљ, нафта, гас, нуклеарно гориво) су „ефикасни” захваљујући не својој природи већ зато што су изграђени читави системи њихове експлоатације, транспорта и складиштења.

Да би се оценила исплативост улагања у одређени тип електране, неопходно је да се упореде све битне компоненте трошкова. Поред самог енергетског постројења (грађевински објекти, турбине итд.) ту су још трошкови набавке енергента, његовог транспорта и складиштења, а потом и одлагање отпада, отклањање негативних утицаја на животну средину, најзад демонтажа електране по истеку њеног радног века.

Питање стабилности енергетског система, како показују искуства других земаља, решава се добрим планирањем, коришћењем савремених прогностичких метода и одговарајућим управљањем, па уз минималне додатне трошкове у укупан енергетски биланс могу да буду укључени значајни капацитети из обновљивих извора. Када се узму у обзир све ове компоненте трошкова битно се мења слика исплативости у корист електрана које користе обновљиве изворе енергије.

Србија се сврстала међу земље које подржавају нову политику у енергетици одлуком да стимулише производњу енергије из обновљивих извора путем тзв. feed in тарифа. Оне имају за циљ да у почетном периоду, пре преласка на продају енергије по тржишним ценама, олакшају прилив инвестиција.Ове тарифе код нас сусличне или ниже у односу на тарифедругих земаља. Наравно, бесмислено је с једне стране стимулисати производњу електричне енергије, а са друге продавати је испод цене, што се код нас и даље чини. Доиста, не постоје никаква оправдања нити рачунице којима би се даље одлагао прелазак на тржишне цене електричне енергије (што је одавно учињено са нафтним дериватима и гасом).

Србија је прихватила директиву ЕУ о повећању производње енергије из обновљивих извора, повећању енергетске ефикасности и смањењу емисије штетних гасова. За разлику од неких других, ово није само још једна у низу обавеза коју је Србија преузела, већ и – што посебно треба нагласити – наш суштински и витални интерес.

*Институт за мултидисциплинарна истраживања БУ, координатор пројекта ,,Атлас енергетског потенцијала сунца и ветра Србије”