Čekajući prvi vetro ili solarni park

Zaokret ka obnovljivim izvorima energije u svetu je vidljiv u poslednjih godina: od oko 300GW novoizgrađenih kapaciteta za proizvodnju električne energije u toku 2008-2009, 140GW (47 odsto) dolazi iz obnovljivih izvora, a oko 60GW (20 odsto od ukupno instaliranih) – iz vetra. Nedavna havarija nuklearne elektrane u Fukušimi samo je ponovo aktuelizovala debatu o bezbednosti nuklearnih elektrana i podstakla pitanja planiranja razvoja energetike. Prednosti nuklearnih elektrana (koje, za razliku od termoelektrana na fosilna goriva, pri normalnom radu ne emituju štetne gasove) u ovakvim situacijama nestaju bez traga i prerastaju u globalnu noćnu moru. Neke zemlje, poput Nemačke i Švajcarske već su najavile zatvaranje svojih nuklearnih elektrana (do 2022, odnosno 2034) iako je udeo energije koje iz njih danas dobijaju srazmerno visok (oko 23, odnosno čak 40 odsto).

Trenutno u Srbiji ne postoji nijedan izgrađen vetro ili solarni park, a odnos instaliranih kapaciteta u hidro i termoelektranama je približno 1:2. Po narudžbini tadašnjeg Ministarstva nauke Srbije, na osnovu dugogodišnjih meteoroloških merenja i po međunarodnim standardima, 2008. je urađen Atlas energetskog potencijala sunca i vetra Srbije. U njemu je pokazano da Srbija raspolaže značajnim potencijalima energije sunca i vetra. Kada se radi o energiji sunca, samo nekoliko evropskih zemalja (Španija, Italija, Grčka) ima veći potencijal od Srbije, pri čemu u Srbiji najveći potencijal imaju jug i jugoistok zemlje. Kada je u pitanju energija vetra, potencijal Srbije (najveći u južnom Banatu i planinskim oblastima jugoistočne Srbije) uporediv je sa potencijalom koji ima Nemačka, inače zemlja sa najvećim instaliranim kapacitetom u vetroelektranama u Evropi. Međutim, potencijal i isplativost svake konkretne lokacije zavisi od više različitih činilaca i neophodna su savremena visokokvalitetna merenja da bi se taj potencijal što preciznije odredio.

Skepsa prema suncu i vetru kao obnovljivim izvorima najčešće je posledica nedovoljne obaveštenosti i formulisana je u obliku zamerki da ovi izvori nisu dovoljno efikasni, da je energija koja se iz njih dobija skupa i da nepovoljno utiče na stabilnost energetskog sistema.

Energenti za klasične elektrane (ugalj, nafta, gas, nuklearno gorivo) su „efikasni” zahvaljujući ne svojoj prirodi već zato što su izgrađeni čitavi sistemi njihove eksploatacije, transporta i skladištenja.

Da bi se ocenila isplativost ulaganja u određeni tip elektrane, neophodno je da se uporede sve bitne komponente troškova. Pored samog energetskog postrojenja (građevinski objekti, turbine itd.) tu su još troškovi nabavke energenta, njegovog transporta i skladištenja, a potom i odlaganje otpada, otklanjanje negativnih uticaja na životnu sredinu, najzad demontaža elektrane po isteku njenog radnog veka.

Pitanje stabilnosti energetskog sistema, kako pokazuju iskustva drugih zemalja, rešava se dobrim planiranjem, korišćenjem savremenih prognostičkih metoda i odgovarajućim upravljanjem, pa uz minimalne dodatne troškove u ukupan energetski bilans mogu da budu uključeni značajni kapaciteti iz obnovljivih izvora. Kada se uzmu u obzir sve ove komponente troškova bitno se menja slika isplativosti u korist elektrana koje koriste obnovljive izvore energije.

Srbija se svrstala među zemlje koje podržavaju novu politiku u energetici odlukom da stimuliše proizvodnju energije iz obnovljivih izvora putem tzv. feed in tarifa. One imaju za cilj da u početnom periodu, pre prelaska na prodaju energije po tržišnim cenama, olakšaju priliv investicija.Ove tarife kod nas suslične ili niže u odnosu na tarifedrugih zemalja. Naravno, besmisleno je s jedne strane stimulisati proizvodnju električne energije, a sa druge prodavati je ispod cene, što se kod nas i dalje čini. Doista, ne postoje nikakva opravdanja niti računice kojima bi se dalje odlagao prelazak na tržišne cene električne energije (što je odavno učinjeno sa naftnim derivatima i gasom).

Srbija je prihvatila direktivu EU o povećanju proizvodnje energije iz obnovljivih izvora, povećanju energetske efikasnosti i smanjenju emisije štetnih gasova. Za razliku od nekih drugih, ovo nije samo još jedna u nizu obaveza koju je Srbija preuzela, već i – što posebno treba naglasiti – naš suštinski i vitalni interes.

*Institut za multidisciplinarna istraživanja BU, koordinator projekta ,,Atlas energetskog potencijala sunca i vetra Srbije”