Држава

Ушли смо у изборну годину. Упркос свом разметању које свуда прати изборне кампање, поново смо сведоци велике државне слабости.

Пре десет година било је могуће представити биланс Милошeвићевог режима. Поред свих објективних тешкоћа, промене односа снага међу великим силама и неповољних услова насталих после читаве епохе југословенских држава, са много права било је могуће рећи да је власт Србије учествовала у договорним ратовима чије су последице, како у питању ратног исхода, тако и у моралном погледу, углавном биле катастрофалне.

Но, режим Слободана Милошевића пропао је пре безмало једанаест година. Деценија која је за нама, показала је да је наше државно пропадање дубље од грешака једне владе, страначке коалиције или режима.

Питање статуса АП Војводине, области Новог Пазара и Прешева, отворено је тек током протеклих десет година. Владе које су управљале Србијом после 2001. године директно су одговорне за пузећу федерализацију државе. Идеолошка и програмска изнемоглост ДС-a и ДСС-a довели су до тога да политичка маргина неотитоиста и апологета комунистичког Устава из 1974. године постане политичка матица савременог Новог Сада и АП Војводине. Да ли су за политику стварања нове националне државе, започету стварањем јавног сервиса, доношењем омнибусом закона, развијану измишљањем заставе и грба, статутарним рашомоном унутар Демократске странке и захтевима за покрајинском полицијом и засебном електропривредом, икада добили непосредну подршку народне већине покрајине и Србије?

Били смо сведоци великог протеста земљорадника са севера Србије. Влада је сељацима нешто обећала, обећање није испунила и штрајк је био логична последица. Ипак, да ли штрајк има и политичку позадину? Какву поруку шаље пријем незадовољника код премијера АПВ у присуству бившег министра пољопривреде и војвођанског кадра? Да ли је могуће да је влада ДС-а свела једно овако важно државно питање на мали унутарстраначки рат, у коме се кад је доношен статут претило како интернационализацијом, тако и повратком једног од главних актера на факултет и поновним преузимањем професуре. Зар после југословенског и црногорског искуства није јасно како се завршава политика која тврди да је једна странка гарант јединства земље?

Недавно сам слушао једног владиног бирократу који тврди да децентрализација по правилу значи демократизацију, а централизација гушење демократских установа. Јако занимљиво. А шта у нашем случају заиста значи децентрализација? Претпостављам да ДС или Г 17 плус неће постати мање моћне. Само ће мултипликовати своју олигархију и онда ћемо се сви бринути за јединство ових политичких горостаса, пошто би њихов распад могао да доведе до нестанка темељно регионализоване Србије.

Замислите да политичар, рецимо попут Млађана Динкића, који је у претходној деценији девет и по година обављао највишу власт у држави, говори о недопустивој централизацији. Када је дошло до те централизације? Да ли бивши министар мисли да реформише себе или државу? Критике на рачун Београда, које потичу од оних који су оличење власти сабијене у кругу двојке и два новобеоградска блока, не дотичу наш главни град. Овакав какав је, у условима глобализације, Београд би имао сличну судбину и важност па све да је око њега Република Хрватска. Невоља је у томе што критике које данас слушамо и из срца Шумадије нису упућене ни владама Србије ни Београду већ, парадоксално, српској држави, онаквој каква треба да буде – каква је данас Мађарска или Словенија.

Закаснела понуда поделе Косова и Метохије такође открива слабости наводно реформских власти. Да ли је, можда, Дачићева понуда у ствари наш преговарачки максимум? Шта ако „споразум” буде постигнут успоставом „специјалног статуса” за север независног Косова? Још ћемо се и „радовати” успеху наших преговарача. Лоша политика према Косоу и Метохији и српском народу из покрајине довешће нас у позицију да се боримо да наставимо да финансирамо српску олигархију која сваке године подели од 350 до 500 милиона евра. Наше власти после 2001. нису имале храбрости ни морала да решавају проблем Косова и Метохије, али су створиле виртуелну „српску аутономију” која би наставила да постоји чак и уколико би Србија поново стекла власт над покрајином или макар њеним делом.

Да ли је то модерна, одговорна и „европска” политика?

Напредни клуб